КАД осећа бесмртност живота, академик и песник Матија Бећковић носи шешир Моме Капора, упали цигарету упаљачем Душана Радовића, пребира бројанице аве Јустина Поповића, пише пенкалом Милована Ђиласа, седи испод Лубардине слике "Сумрак богова", котрља лоптицу воска коју му је пружио Атанасије Јевтић, окружен фотографијама Стевана Раичковића и Борислава Михајловића Михиза, гледа икону митрополита Амфилохија.
Nije mi jasno kako je mogao da trpi monstruma đilasa, pa još da prijateljuje sa njim
Коментари (2)