ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Богати умиру двапут

ГОТОВО читав век је протекао, откада је Бранислав Нушић, у болничкој постељи (сведочи Милан Ђоковић) окренуо свој последњи завршени текст, "Покојника", на црну комедију, са елементима криминалистичког жанра.

Новости

У својој адаптацији истог текста, Егон Савин је трагедију Павла Марића, инжењера коме је у одсуству разграбљена имовина и украден интелектуални рад, прочитао као социјалну драму, истиниту колико је данас стварна телевизијска драма са сличном тематиком... Иако се чини да се није много тога променило у вечитим људским манама, о којима је Нушић у својим великим комедијама тако ефектно, смешно, али доброћудно писао, поставка на црногорску сцену "Покојника", најзначајнијег комедиографа на овим просторима, после скоро три деценије одсуства, осветлила је сасвим савремен, дугим временом изоштрен и знан феномен - над капиталом мора да се бди, никаква емоција не сме да га угрози, имућан човек мора да буде не само вечно на опрезу од ближњих, која би да га покраду, већ и од власти, испоставило се, још једног помагача у избегавању и правде и људског права на поштено стечену имовину.

Мајстор у анализи грађанског, драмског Нушићевог проседеа, не тако много хваљеног, колико је његова комедија, Егон Савин је аутентичним позоришним средствима исплео драмску дедукцију, анатомију и анамнезу злочина над Павлом Марићем, који се, повређен издајом жене, повукао на годину дана у анонимност. Гост из Београда, Бојан Димитријевић, мајстор сценске комедије, Марића је одиграо суздржано, драмски, са унутрашњим покрићем поштеног човека, који нема нечасних тајни и икрено је изненађен апсурдом у који запада.

Тај Димитријевићев драмски потенцијал се показао као одлична супротност гротескном марифетлуку и бескарактерности блиског му Спасоја Благојевића, кога Марко Баћовић изврсно представља као страшљивца, мутиводу и манипулатора најниже врсте, што кулминира отправљањем Марића назад у "илегалу", са туђим пасошем у рукама... Савин гради "Покојника" на врло осетљивој граници између комедије као преобучене трагедије, и социјалне сатире, која изазива изазива чемеран осмех, пре него здраво весеље уоченим карактерним манама одређеног, или сваког менталитета. Пребацивши радњу у Подгорицу у тридесетим годинама двадесетог века, редит ељ је постигао ефекат парадокса, рачунајући на контекст чојства, увек истицан у Црној Гори. Сценографија Весне Поповић дала је, у прилог томе, симболичну вертикалу, пресечену окном, кроз које се, као у кримићу, види претећа силуета онога ("покојника") који се враћа у свој брак и иметак, што давно више не постоји.

Бранка Оташевић је Рину, прељубницу и спонзорушу, одлично играла на идеји да су лепота и грамзивост прирођене особине и да их се не треба стидети. Горан Вујовић, као Анто, врло успешно је подцртавао комедију у овој суровој драми, а Александар Радуловић, Лазар Драгојевић, Славко Калезић, Слободан Маруновић и Стеван Вуковић су "актанцијалну групу", која је смутила и успешно извела савршен злочин из користољубља, тачно и упечатљиво представили као стоглаву хидру спреге високог капитала и коруптивне власти.

Јелена Стокућа је прецизним костимом и контрастом (пурпурно црвена Ринина хаљина, која је и њен карактер) додатно уозбиљила игру, која је показала да је Нушић написао опак, оштар комад, који који се не опире савремености, него је чини још болнијом.

Препоручујемо

Култура

0 2

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Пут до звезда и светлости

22. 07. 2022. у 09:00

Култура

0 2

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Мање је, ипак, више

18. 07. 2022. у 13:20

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Милевина Нобелова награда

02. 07. 2022. у 13:50

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА - ЈОШ ЈЕДНА АНТИГОНА У ЊУЈОРКУ - Софокле: "Антигона". Редитељ: Дијего де Бреа. БДП

03. 06. 2022. у 13:41

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације