СТАРИ УЖАСИ У НОВИМ КАЛУПИМА: Живорад Недељковић, песник, добитник награде "Десанка Максимовић"

ВЕЋ од прве збирке стихова "Погрешна прогноза", изашле пре више од три деценије, Живорад Недељковић (1959) је из књиге у књигу, потврђивао и продубљивао глас самосвојног песника.

Живорад Недељковић, Фото В. данилов

То је пропраћено и многобројним престижним наградама, као што су Змајева, Дисова, "Бранко Миљковић", "Меша Селимовић", "Васко Попа"... а недавно и "Десанка Максимовић" за укупно дело.

Познат као веома скроман и тих човек, песник живи у Чачку, ради у родном Краљеву као уредник у издавачкој делатности НБ "Стефан Прововенчани", чувеној по едицији "Повеља".

Пре неколико дана објављена му је 13. песничка књига "Отети предео", у издању КЦ Новог Сада.

Како сте доживели уручење признања са именом велике песникиње у њеној Бранковини?

- Већ и због прелепог положаја, ушушкан у зеленилу крошњи, у мирису чистоте и тихих речи које одасвуд допиру, спомен-парк у Бранковини је посебно место. А због жене којој је посвећен и њеног гроба, због дубинских веза са историјом и вековним тежњама народа да се отргне из ропства, то посебно место је уистину сакрално. Храм на отвореном, са куполом од неба и слика које ветар сваки час дорађује и додаје детаље. Светилиште поезије и мира.

И кад сте само детаљ у том уређеном и с мером осмишљеном простору, знате да је и то сасвим довољно, и важно, у свакодневици која нас затрпава лавинама необичности и разноврсних каприца. Тако је и кад стојите поред гроба Десанке Максимовић, кад из највеће могуће близине чујете мудри шапат.

У већини песама нове збирке, реч је о различитим врстама отимања са којима се суочава лирски јунак....

- Лаж и злоба отимају време које му је дато и сужавају простор у коме се креће; слабе га и пандемија и општа хипокризија; са свих страна прети му систем друштвених односа; зло се обрушава са места на којима не би требало да га буде; историја се понавља и отима ли отима. Са друге стране, као што у Холандији, уз много муке, знања и упорности, људи отимају плодно тло од мора, лирски јунак непрестано одваја од океана ништавила и бесмисла свој сањани предео. Опстаје у њему, у свом миру, спокојан, јер зна вредност створеног унутрашњег пејзажа. У песми "Нисам хтео више" стоји "Боже, довољно сам узео / Са стола на коме су твоји дарови". Један од дарова је поезија, суштински градивни елемент сваког предела изнесеног на светлост. На једној страни, дакле, оно што је отето, као непрелазна граница, на другој оно што лирски јунак отрже. И живот, увек на овој другој страни, где празнине нема.

Живорад Недељковић на додели награде, Фото Архива Новости

У овој књизи, неколико песама има за тематско полазиште актуелну пандемију. Колико је ова пошаст утицала на ваше писање, да ли болест и несрећа могу да буду инспирација?

- Половина књиге настала је у периоду суочавања са невидљивим противником кад смо били затечени, очајни због ужасне болести, због броја оболелих и преминулих. Атмосфера у песмама које помињете, лирски је опис очаја и наде да би могло бити другачије. Очај и ужас су и даље ту, у нама, само изгледа да смо, привикавајући се на њих, прилично и огуглали. Знам да никада не бих пожелео да ми болест буде инспирација, али, је ова болест, која стално мења своје форме, предуго била део и моје свакодневице, део који се обрушавао као лавина и чинио да са зебњом и страхом живимо у подножју. И зебња и страх су и даље са нама, а ту је и поезија да нас макар мало охрабри. Да каже није страшно, иако знамо да јесте, као у песми "Није страшно". Та песма је заправо похвала пожртвовању и несебичности лекара и медицинског особља од којих су многи страдали у неравноправној борби са вирусом, спасавајући друге.

И у новој књизи једна од тематских окосница је тајна и загонетност самог настанка песме.

- Кад нам се учини да смо дошли до неких одгонетки, да смо неку тајну осветлили, поезија пред нас увек постави нове тајне и загонетке, опомене нас да има још њених малих кутија.

У томе је заправо и смисао писања, у сазнању да увек и у свету и у нама има нечег што није откривено, а стоји као највећи изазов. Углавном је реч о томе да се у свету какав јесте и у нашем унутрашњем бићу попишу она места и детаљи који би могли да буду пречица ка свету какав би могао да буде. Какав сањамо. Отуда и у овој књизи величање неких напора, песничких прегнућа и снова, предела, догађаја, ствари, свега што би могло допринети уласку у бољи свет. Сваки тренутак кад сам помислио да је свет и због неке наизглед неважне, тек откривене, ситнице, бољи, означавао је улазак у пределе уверености да ће овај свет заиста бити најбољи од свих светова.

Поезија је у дубокој сенци прозе, а ипак има све више песника и књига. Како објашњавате овај феномен?

- Поезија није никада имала велики број читалаца, само је раније била видљивија, јер је јавни простор био чистији, били су очитији вредносни параметри. Она је одувек тражила и посвећење и мишљење. Има и данас своје посвећенике и увек ће их имати, јер је део људског бића, потреба. Хирови доба могу је скрајнути, али она је ту, као ваздух, као вода.

То што прозна остварења имају већи број читалаца и другачију рецепцију, песнике не треба да занима, јасно је и због чега. Због оне дубинске посвећености поезији, због заноса и вере. Шта би нека песничка књига добила и да има милион читалаца, на пример, да ли би била боља? Песник би сигурно имао више новца, био медијски препознатљив. Да ли поезија постоји да би доносила новац, славу, не треба ни да питамо.

Савремени свет као да жели да се одмакне од поезије?

- Било би драгоцено да се поједина решења и одговори на круцијална питања човечанства потраже и нађу у поезији. Најпре они одговори који се тичу односа појединца и заједнице, решења која ће бити темељ другачијег, моралног, скрупулозног света. Још би важније било да су они који одлучују о нашим животима такође и савест света. Свет би тада несумњиво био бољи, јер су полуге за управљање у њиховим рукама. Поезија је увек близу нас, ту, поред. Уважени професор, писац и зналац поезије Михајло Пантић, вели да ће нас она већ негде сачекати, да јој никако не можемо умаћи. А изгледа да због превеликог убрзања, свет заиста жели да се одмакне од ње.

Поезија је увек окренута ка најбољем у човеку. Данашња цивилизација као да не мари за доскора неприкосновене вредности?

- Изгледа да је 21. век свим силама хтео да покаже да од њега почиње нешто ново, постисторија је добила неслућени замах. А ново није ново, него погубна рециклажа већ виђеног, изливање старих ужаса у новим калупима. Мучно оправдавање лажи, бахатости, насиља. Понекад се чини да је заиста наступио суноврат цивилизације, да више ни од какве важности нису ни култура, ни уметност, посебице филозофија и поезија. Опет, добро није могло да потоне, ту је, на својим малим острвима, опхрвано зебњом и страхом од деструкције и лажи што шире се као вирус. Кад се острва, а то је неминовност, споје а добро постане континент, свет ће поћи напред. Од пресудне је важности да ипак не крене са згаришта. Било оно стварно, било метафорично.

ВЕРНИ НАЈБОЉЕМ У СЕБИ

РАДОСТ пред лепотом и моћима природе једна је од константи ваше поезије.

- Реч је заиста о радости и дивљењу. А пажњу највише плени стална обнова природе, и онда кад је човек нештедимице уништава и себи наноси ненадокнадиву штету. Природа је велико, дивно чудо, а чудо над чудима је то што човек није свестан да за њега физичке обнове нема. Кад говоримо о оној другој, духовној обнови, сигурно је да они који су, брижни, били одани творцу и његовим благим налозима, верни најбољем у себи, немају шта да обнове. За оне пак који су изневеравали најбоље у себи, увек има времена.

Препоручујемо

Култура

0 0

"ДЕСАНКА" ЖИВОРАДУ НЕДЕЉКОВИЋУ: Додељена престижна књижевна награда за укупан допринос поезији

11. 05. 2022. у 09:37

Србија

0 0

НАЈЛЕПШЕ ВЕШТИНЕ: У Краљеву промовисана књига песама за децу

02. 06. 2021. у 16:05

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације