УМЕТНОСТ И ИСТОРИЈА: Песници имају машту и имагинацију којом, у неким тренуцима, могу да превазиђу своја непознавања збивања и чињеница

СИГУРНО се многима од нас дешавало да смо посећујући велике светске музеје разгледали поставку за поставком, све док не бисмо смућени утисцима осетили потребу да се зауставимо и прекинемо разгледање како би се, бар у тренутку, спасли помисли о узалудности и пролазности свега, о апсурдности сваког људског напора да се нешто сачува, да се остави траг у времену. У ком времену и за кога? Тешке и опасне мисли.

Фото В. Данилов

Прављење пауза у разгледању ослободило би нас разарајућих мисли о бездушној вечности и вратило нас на уобичајени приступ прошлости и задовољству што тако непосредно можемо са њом да се сретнемо. То би подстакло нашу радозналост и указало нам на то да експонати у музејима нису само стари и тајанствени предмети већ да се у њима крију историја и живот.

У музејима се често продају књиге и публикације које могу бити од велике користи. Бивши директор Британског музеја написао је изузетну књигу "Историја света у 100 предмета" (из тог музеја) у којој "прича епску историју човечанства дугу преко два милиона година кроз предмете које је направио човек". Ти експонати су из разних делова света, од каменог доба до данас.

Сваки посетилац у једном тренутку мора се запитати шта се из свих тих предмета може "учитати" и на који начин откривати оно што се у њима крије.

Да ли се из њих могу разумети токови историје, могућности и знања људи, збивања и појаве, била би логична питања. Закључак би био да је за то потребно поседовати и одређен ниво стручних и општих знања. Али, убрзо бисмо схватили да треба и нешто више од тога - имагинација. Да бисмо чули глас историје кроз експонате потребна је и "поетска реконструкција". У поменутој књизи стоји да се историја из изложених предмета не може "без песника" реконструисати. Ту књигу није писао песник већ један од најпознатијих светских ауторитета за историју уметности.

Значи, да би се чуо говор историје кроз експонате њиховим сопственим гласом, он се не може чути без имагинације и, метафорично, "без песника". Песници имају машту и имагинацију којом, у неким тренуцима, могу да превазиђу своја непознавања конкретних збивања и чињеница. Значи имају моћ да "искораче из стварности".

У поменутој књизи ради се о материјалним и уметничким предметима, а не о песничким збиркама или еповима. Можда нам треба времена да преиспитујемо своја уверења. Бавећи се тиме дубље схватићемо да та уверења не морају и нису у сукобу са тврдњом да се без имагинације не може разумети оно што се крије у музејским експонатима. А из њих се може видети "како смо ми људи обликовали наш свет и како смо га обликовали у последња два милиона година".

Разгледање музеја омогућиће нам да осетимо "шта нам поручују и откривају нечујни гласови скривени у музејским предметима". А предмети створени људским рукама носе у себи поруке о знању, нивоу развоја човека и његове културе, као и духа времена. Потребне су машта и имагинација да би се из тих предмета све то могло открити, односно замислити и "оживети".

Ко је био у Британском музеју могао је да види експонат од пре милион и осам стотина хиљада до два милиона година стар који се веже за људску врсту. Назван је "Олдуваи алат за сечење камена". Добио је име по месту где је нађен, у дубокој пукотини равне саване у Танзанији, недалеко од границе са Кенијом. Тај, како би историчари рекли примитивни алат, омогућава да се реконструише и замисли то време. То не би било оствариво без песничке имагинације, како на више места каже поменута књига.

А машту и имагинацију има свако људско биће, мање или више развијену и мање или више свесно тога. Да није тако, свет би вероватно изгледао само као механицистичка творевина, углавном видљив преко својих рационалних и понављајућих закона.

Ко има проблема да се бар мало сложи са овим погледом може да се присети Хомерових и других дела која говоре о животу и историји, често уверљивије него књиге историје.

Гледајући у музејима тканине и шаре на њима старе хиљадама година, није тешко разумети да се без маште и имагинације не би разумело оно што се више осећа него што би могло да се изрази и опише. Ту је и осећање да гледајући из непосредне близине предмете које су правили и додиривали људи пре више хиљада година схватимо колико смо и ми део те јединствене и необјашњиве целине живота и времена. То ће нас подстаћи да почнемо помало на другачији начин да гледамо око себе, па и на себе.

Све указује на то колики значај има уметност за разумевање прошлости и историје.

Човекови трагови, начин живота и све друго може се наћи и разоткривати у предметима које је човек оставио иза себе, више случајно него намерно. Изгледа да време и уметност имају неку тајну која их једини. Да ли је то Дух који одржава све?

Препоручујемо

Србија

0 2

ЗАШТИТА КУЛТУРНОГ НАСЛЕЂА: Рестауриран археолошки локалитет Мора Вагеи у Михајловцу код Неготина

22. 07. 2022. у 09:15

Култура

0 5

АНЂЕОСКИ ГЛАС ДОТАКАО ДУШЕ: Бочели концертом за незаборав одушевио Београд (ФОТО/ВИДЕО)

23. 07. 2022. у 08:50

Свет

0 5

НЕВЕРОВАТНО ОТКРИЋЕ: Истражујући хумку, археолози ископали људске кости страре 5.000 година

21. 07. 2022. у 16:45

Култура

0 0

ИСТИНЕ И ЗАБЛУДЕ О МОЋНИМ РАТНИЦИМА: Историчар Ким Хјардар о разоткривању митова о викинзима

02. 07. 2022. у 19:09

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације