ДУШАН КОВАЧЕВИЋ УПОЗОРАВА: Људи поприлично неозбиљно схватају опасност коју носи рат у Украјини, све подсећа на сцену из "Андерграунда"

ВЕРОВАТНО нема човека у Србији који бар једном није цитирао неку од реплика из представа и филмова Душана Ковачевића, којима је циљ да поуче, укоре, насмеју...

Фото Танјуг

Да нас наведе на размишљање ко смо и какви смо. Огољавањем наше природе, духовитом критиком понашања, указивањем на последице наших мана, својим драмским делима постао је део нашег културног кода. Због тога је увек актуелан, данас можда више но икада.

- Неки ликови постају временом све живљи али то није захваљујући мени него околностима у којима живимо. Неке реченице као да сам писао јуче, тада нисам ни претпостављао да ће се оне после пола века не само памтити, него и бити актуелне. Да ли смо нешто научили за све ово време, мислим да јесмо, али се, упркос томе, опет понављамо - каже у разговору за "Новости" академик, писац, драматург, сценариста, Душан Ковачевић.

Како ви видите тренутну ситуацију у Европи и свету?

- За опис данашњице најадекватнија би била два наслова - један је "Неподношљива лакоћа постојања", јер је стварно неподношљиво са каквом лакоћом трпимо и живимо у овом свету који је на ивици катастрофе, а други је "Дуго путовање у ноћ". Та два наслова стварају осећај бриге. Не страха. Он ће доћи на јесен и зиму. За то не треба бити видовит. Изгледа да ништа није довољно добро као искуство и да мора да се понавља. Свака генерација мора да прође исту трагедију коју је преживела генерација која јој је причала о ужасима света.

То се зове историја човечанства. Сама чињеница да 20 људи одлучује о осам и по милијарди душа за мене је стравично опасна. Можемо да причамо унедоглед шта ће бити, али да ће бити добро - неће.

Ваша чувена реченица је да имамо пет годишњих доба - пролеће, лето, јесен, зиму и рат. Које је сада?

- Пето годишње доба је од метафоре почело да бива зебња и стварност. Стицајем околности већи део свог радног века сам провео у рату. Драма "Свети Георгије убива аждаху" је истинита прича о инвалидима из балканских ратова, "Ко то тамо пева" се завршава бомбардовањем Београда, "Андерграунд" почиње 1941, а завршава се 1995, па до "Професионалца" и бомбардовања Београда. Рат је заменица за све могуће ужасе које је човек могао да учини човеку. Увреда је када кажете за човека да је у рату убио звер. Звер никада није учинила то што је човек човеку учинио. Никада. Прича са ратом у Украјини је катастрофална, а најкатастрофалније у њој је да се о могућем нуклеарном рату прича као о пијаном куму који пуца на свадби. Толика је опасност. Локални рат је кад ратују две земље, чим уђе трећа то више није то. У Украјини је на ивици да се умеша трећа и онда то иде по домино систему и више нема краја. Људи поприлично неозбиљно схватају опасност коју носи овај рат. Подсећа на сцену из "Андерграунда" када мајмун уђе у тенк и само један човек виче да је то мајмун, док тенк није разнео све.

Фото: З. Јовановић

Где смо ми у Србији у свему томе?

- Код нас се ситуација зове прилагођавање. Гледамо како да спасемо живу главу између тих великих блокова. То изгледа као воденични точак, ако случајно улетите у њега то је крај, претворићете се у брашно. Сада је питање како опстати, сачувати свој идентитет и свој став, своје осећање за правду. А пошто знамо да у свету нема ни права ни правде, што није ништа ново, јер од прапочетака историје и првих трагова види се да онај ко је био моћнији своју моћ и злоупотребио, онда знамо и колико је то тешко. Историја планете и човечанства је историја ратовања. Између се нађу неке године мира, онда се ту нешто направи, сними, наслика, отпева, а успут се осмишљава ново оружје. Сваки рат је искористио и злоупотребио свако оружје које има. Мене је тога страх. Не због мене лично, одавно сам прешао године које се нисам надао да ћу дочекати, већ због генерација младих и деце. Не причам ово да ширим панику, већ говорим о свему што многе од нас брине.

Побројали сте 20 српских подела, чинили вам се да их сада има много више и да су много израженије?

- Зауставио сам се на броју 20 јер сам сматрао да је то господски. Сад их има и те како више пошто нас је ударила велика демократија, добили смо напад демократије да ради ко шта хоће. Раније се знало шта се сме а шта не сме. Данас по општем принципу да свако може да каже све што мисли и уради шта хоће, почела је злоупотреба, нарочито у медијима. Благо речено је неукусно шта се све пише и објављује. Неки људи злоупотребљавају своју моћ и утицај или своју болест, јер неке ствари које се говоре, без обзира на то са које стране, не говоре се ако си иоле нормалан. То је непристојно, а да не причамо о томе да младе генерације то гледају и уче. Ако их ви научите да је увреда нормална и природна ствар, немојте се чудити сутра ако крену да вас вређају. Све се враћа.

Има ли данашње друштво материјала за нове Топаловиће, Чворовиће, Лабане...?

- У Србији имате толико мотива да радите и комедије и трагедије. Политиком се никада нисам бавио као мотивом, она је увек била повод за неку људску причу и људску драму.

Топаловићи и Чворовићи су људи које сам преписао из живота. Нисам их измислио. Те људе сам познавао. Само што су били сублимација карактера. Одрастао сам у атмосфери Илије Чворовића, у страху после рата када је комшија комшију дојављивао, када су се дешавале разна чуда, када је отац мојих најбољих пријатеља нестао и никад се није сазнало где је. Прича о тим ликовима је реална, али она је као на сликама наиваца, увеличана да би била упадљива.

Шта за вас представља награда "Александар Лифка" за изузетан допринос европској кинематографији, коју сте управо добили на палићком фестивалу?

- Лифка је један од утемељивача наше кинематографије и човек који је поставио озбиљан правац у нашем филму. Изузетна ми је част, нарочито када погледате списак људи који су је пре мене добили, то су имена која су уградила свој радни век у историју српског, југословенског и европског филма. Посебно ми је драго што су међу њима Милена Дравић и Мира Бањац, које су такође биле на челу Савета фестивала, а са којима сам годинама сарађивао и са којима ме веже пуно лепих успомена. Ову награду схватам као пријатељски поздрав двојице људи који су поприлично криви за постојање овог фестивала. То су Рале Зеленовић, мој пријатељ кога сам упознао док још ни филм није био пронађен, и Миша Могоровић, продуцент у најбољим годинама са којим сам радио филм "Није лоше бити човек".

Лифка је био ентузијаста свога времена, где је у продукцији тај ентузијама сада?

- Радио сам као писац сценарија, редитељ и сарадник на 20 играних филмова. Све те филмове смо радили са великом дозом ентузијазма. Никада није било довољно средстава и услова да остваримо све оно што је написано и замишљено. Сналазили смо се, снимало се брзо али врло педантно, припреме су биле, за разлику од данашњих, дуге и темељне, зато што није било могуће правити грешку. Док снимате цури трака а трака кошта један долар.

Филм је био нешто много значајније него данас. Ми се сећамо, није било тако давно, шта је значила изложба Миће Поповића или нови филм Жике Павловића. Данас у великој експанзији и продукцији свега и свачега, као да то недостаје. Пре свега мислим на телевизију. Она је машинерија за уништавање дара и онај кога она заведе, а ужасно је заводљива јер преко ноћи постајете популарни, не види само једну ситницу а то је како троши године.

ЉУДИ СЕ СЕЋАМ ПО ОСМЕХУ

КОЛИКО је комедиографски елемент значајан у осликавању наших карактера?

- Увек сам се трудио да пишем озбиљну причу са примесама комедије. Да немају у себи ту комедиографску нит, оне не би могле да се гледају, то би онда било цеђење мрака и зато сам се трудио да их на неки начин дистанцирам и релативизујем. Смех је драгоцен, једна од најдрагоценијих људских особина. Људе којих нема сећам се по осмеху, помислим шта би они данас рекли и како би се нашалили на све ово што нам се догађа. Намргођене уопште не призивам у сећање.

БРЗО И КУСО

СПОМЕНУЛИ сте темељне припреме, колико су оне важне да би настао филм који ће се памтити и трајати?

- У време седамдесетих и осамдесетих година, кастинзи су рађени дуго, прецизно тако да не чуди да имате филмове са репрезентативном плејадом глумаца са простора бивше Југославије. То је била једна кинематографија, моћна и јака, која је освајала свет. Када се распала та бивша земља, до тог тренутка је било снимљено око 800 играних филмова.

Људи који су радили могли су од хонорара да живе врло пристојно годину дана. Данас се у овој продукцији плаћа по дану и снима се много, али мислим да квалитет није адекватан ономе што се снима. Управо због брзине развоја технологије, и све остало се брзо обавља.

Препоручујемо

Култура

0 0

"ЛИФКА" ЗА КОВАЧЕВИЋА: Најављен 29. Палићки филмски фестивал, који ће трајати од 16. до 22. јула

30. 06. 2022. у 14:21

Култура

0 3

ПОСВЕЋЕН НАРОДУ И ТРАДИЦИЈИ: Поставка одабраних радова академика Светомира Арсића Басаре у фоајеу Матице српске

11. 06. 2022. у 15:34

Друштво

2 6

ИНТЕРВЈУ Проф. др Василије Крестић: Мрзитељи Србије срамно умањују све наше жртве

21. 11. 2021. у 12:00

Србија

0 2

АКАДЕМИКУ КРЕСТИЋУ "МИХАЈЛО ПУПИН": Додељено највише признање Војводине за изузетне резултате у свим областима

07. 10. 2021. у 18:27

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације