Наставак рата другим средствима

Један од најбољих и најкомплекснијих антиратних филмова о конфликтима на Балкану, "Пре кише" (1994) Милча Манчевског, доноси универзалну катарзу после чега нема телесне напетости која подстиче нове сукобе. Када Раде Шербеџија узвикне: "Пукај бе, братучед, пукај", тиме у потресну трагичку жижу доводи етички налог за примањем последњег метка који би могао да прекине зачарани ланац освете. За разлику од филма македонског режисера, Quo vadis, Aida? (2020) не само да није антиратни, већ је иманентно увијено а контекстуално отворено пропагандно остварење чији "ангажман" исходи у потпиривању жеље за наставком крвног кола.

Foto: Printskrin

Најпре о иманентним моментима. Јасмила Жбанић успела је, упркос скоро неподношљивом притиску контекста, да са слухом за ритам филмске нарације извуче једну уверљиву линију приче, ону која се тиче преношења емоције фигуре мајке у предапокалиптичној хитњи за спас своје породице. Јасна Ђуричић глуми као да је рођена на филму, а улогом Аиде је, ванконтекстуално, остварила маестралну креацију. Циници би рекли да је у овом филму најбоље оно што је српско. У сврхе демантовања циника, ваља приметити и одличног Емира Хаџихафизбеговића, који можебит' због личне мржње према Србима и медијског теоретизовања наводног српског фашизма уме да одигра, без икакве циничке дистанце, оно најгоре код својих архинепријатеља.

Ауторкино истицањe да се сцене злочина не приказују директно (што није сасвим тачно), остварењу би требало да прибави пацифистичку легитимацију по принципима "културног" вођења рачуна о осетљивим гледаоцима и привидне скрупулозности у политичкој обради теме. Међутим, управо у том поступку крије се полазиште за почетак пропаганде. Јасмила Жбанић, под фирмом грађанског идентитета, одрађује "у рукавицама" посао за бошњачке националне интересе, будући да једино Бошњаци подржавају грађанску а хегемонистичку фантазму, док огромна већина Срба доживљава такву платформу као дискриминаторску.

Зато не изненађује што режисерка на одјавној шпици изражава захвалност својим посредним послодавцима: врхушки СДА (Бакиру Изетбеговићу, Шефику Џаферовићу и Фадилу Новалићу), као и бившој портпаролки Хашког трибунала Флоранс Артман.

Веома је полезно за сврхе бошњачког патриотизма или национализма и то што Јасмила Жбанић "навлачи" најбоље српске глумце на сопствену државотворну воденицу. И Мирјана Карановић је у "Грбавици" (2006) сјајно одиграла муслиманку Есму, у филму који има дискретан фон бошњачког патриотизма као нечег што се не доводи у питање. На тај начин се метанаративно ствара утисак о пристанку "прогресивних" Срба на бошњачку политику мајоризације. Уз то, као декларисана феминисткиња, режисерка одлично зна како да употреби женски лик у функцији фигуре жртве. Тиме пред свршен чин ставља коректно осетљивог западног гледаоца који у промишљено наштелованој диспозицији скоро да нема могућност сумње у истинитост репрезентовања патње само једне стране.

Патриотска лукавост састоји се и у томе што је у филму тенденциозно извађен део историјске целине који одговара доминантном бошњачком погледу на рат. Реч је о директној ампутацији свега што би допринело иоле комплекснијој слици сребреничке трагедије. Као у ванвременом вакууму, нема никакве предисторије зашто су се догађаји одиграли тако како су се одиграли (ко то тамо каже: Насер Орић), чиме се заобилазе страшни али реални мотиви историјске одмазде и директне освете. Quo vadis, Aida? за неупућеног гледаоца преноси слику о српској агресији на некакву територију која им је туђа, а не о грађанском рату у земљи у којој су и Срби конститутиван народ.

Међутим, ни то није било довољно. Како би довршила мисију продужетка рата другим средствима, ауторка је подупире и медијским изјавама, јер очито није задовољна рецепцијом филма у свету. Quo vadis, Aida? није добио ни Златног лава у Венецији, што би била највећа потврда уметничког квалитета, чак ни "великог" Оскара. Након снажне кампање и уложених средстава државе БиХ, као и још осам европских земаља које су биле копродуценти, овенчан је или октроисан само "малим" европским Оскаром, наградом која нема дугу традицију. С друге стране, режисерки је нарочито стало до публике у Србији из огољено неуметничких разлога. Изјава да би приказивање филма на РТС-у "значило да је рат готов" не говори ништа друго до ли да војнички надахнута Јасмила Жбанић сматра како рат није завршен Дејтонским споразумом и да је пожељно да буде још белаја пре пролонгиране кише.

Скорашње емитовање филма на ХРТ-у (11. јула 2022) било је окидач за поновно надизање узбуне и у другосрбијанској чаршији која је препознала да је Quo vadis, Aida? савршен производ за симболичко, а можда и фактичко, кажњавање Срба. Позивима да ово антипацифистичко остварење буде "обавезна лектира" сваког 11. јула (на годишњицу масовног ратног злочина у Сребреници) одрађује се део посла који је преостао. Сасвим отворено говорећи, то би било, за почетак, укидање Републике Српске, чиме би се делимично намирио националистички пол бошњачке јавности. Док би другосрбијанска (неосвешћена) жеља вероватно нашла задовољштину у нечему што би било још радикалније, јер слике "Ластиних" аутобуса у филму јасно упућују на одговорност државе Србије, па не би ваљало стати "само" на потпомагању унитаризације БиХ.

(Аутор је теоретичар књижевности и уметности)

Препоручујемо

Култура

0 1

СНОВИ СТРЕЉАНИ ПОД ПЕТРОВАРАДИНОМ: Изложба Данице Јовановић у Минхену, где је студирала уочи Великог рата

20. 07. 2022. у 16:00

Култура

7 23

НАСРНУЛИ И НА ВУКА, ЦРКВУ И СРПСКИ ЈЕЗИК: Хрватски академици осудили "Декларацију о границама српскога језика"

20. 07. 2022. у 13:30

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације