СУДБИНУ ЈЕ ВЕЗАО ЗА БЕОГРАД И СРБИЈУ: Жанета Ђукић Перишић о новој књизи коју је посветила нашем великом писцу и нобеловцу Иви Андрићу

Књига "Небо над Београдом" јесте прича о једном граду и једном писцу чије су судбине испреплетане и чврсто везане: колико је Београд дао Иви Андрићу, колико му је пружио и у професионалном, људском, социјалном смислу и утицао на правац његовог живота, толико му је писац вратио истинском приврженошћу и књижевним делима у њему и о њему написаним.

Фото: З. Јовановић

Ово у разговору, за "Новости", истиче Жанета Ђукић Перишић која је о српском нобеловцу написала још четири запажене књиге, "Каваљер светог духа", "Јеврејски портрети у делу Иве Андрића", "Писац и прича" и "На почетку свих стаза". "Небо над Београдом" изашло је пре неколико дана у издању "Вукотић медије".

Занимљиво је да је Андрић први пут дошао у Београд још као ђак сарајевске гимназије, готово илегално...

- "Долазили смо лађом, ноћу, са земунске обале. Београд пре Првог светског рата учинио ми се те ноћи као велика, осветљена, бљештава варош иако смо једва назирали лампе на пристаништу", писао је. После Великог рата, писац је истим путем, са истим узбуђењем и једнаким ентузијазмом, стигао у Београд. Као млади бунтовник који сања о ослобођењу свога "троплеменог" народа од Аустроугарске монархије, Иво Андрић је у Србији видео Пијемонт, а у Београду живо чвориште борбе за народно јединство: веровао је да је београдска повест, између осталог, и историја борбе за слободу.

Фото: З. Јовановић

"Ја морам у Београд, па како је да је", гласно је вапио Андрић, желећи да се што пре домогне жељеног места. Његова љубав према Београду била је, изгледа, љубав на први поглед. И љубав за цео живот. Првих дана октобра 1919. године Андрић се обрео у граду са послом у Министарству вера: тај град ће постати сигурно упориште његових зрелих година, место где ће до краја реализовати своју уметничку личност, изградити чврсте социјалне везе и формулисати и утврдити своју паралелну, дипломатску каријеру.

Како је писац прихваћен у Београду?

- Београд је Андрића, босанског бесколеновића, прихватио штедро и широко раширених руку. Стигавши у град са ореолом доброг песника и младобосанског страдалника, који је, борећи се за националну ствар, прошао голготу аустроугарских затвора, Андрић је дочекан као личност са озбиљним заслугама за народ. Иако није било лако стећи престижне позиције у Министарству иностраних дела у којем "и лампа лампу мрзи", како је духовито млади писац рекао своме предратном пријатељу, сликару Стојану Аралици, од тренутка када је ступио у дипломатију, Андрић се сигурним, понекад и крупним кораком, са снажним ветром у леђа, успињао и напредовао на лествици мудрога заната.

Већ првих пет година београдског живота Андрић је стекао велики углед...

- Постао је члан или сарадник највиших државних институција културе и науке и гласила од угледа и утицаја: од 1920. објављује приче у "Српском књижевном гласнику", штампа књигу приповедака у Српској књижвној задрузи 1924, и постаје 1926. године дописни члан Српске краљевске академије. Таквом подршком, позитивним критикама и поверењем мало се ко могао подичити. Пут којим је кренуо бивши сиромашни босански дечак, без заустављања и већих препрека, отварао је хоризонте једној блиставој каријери која ће српској култури донети велика признања.

Фото: Музеј града Београда

Велика прекретница у Андрићевом животу после дипломатске службе, настала је када се вратио у Београд 1941...

- После априлског бомбардовања Београда, када је са великом групом југословенских дипломатских представника и њихових породица, провео два месеца на Боденском језеру, одбивши предлог немачких власти да сам пређе у неутралну Швајцарску, Андрић одлучује да се врати у Србију, у Београд. Он, дакле, не бира да, можда, оде у Независну Државу Хрватску формирану већ 10. априла 1941, нити да се придружи краљу и Влади који су, напустивши земљу, 15. априла отишли у Лондон. Он тада своју судбину коначно везује за престоницу, и за Србе, верујући да доноси праву одлуку.

Како су изгледали његови први дани у престоници?

- Од повратка Андрић живи у породици Миленковић, у Призренској улици, да би свој први стан добио тек 1958. године. До тада је угледни дипломата, амбасадор и писац од формата, живео као подстанар у десетак различитих изнајмљених београдских соба. Међутим, од идиличног и пријатељског, живот код Миленковића претворио се у поље латентних вербалних сукоба јер су му станодавци замерали промену идеолошког курса и отворено пристајање уз комунисте.

Фото: Историјски архив Београд

Фото: Историјски архив Београд

Од тада, па све до данас поставља се питање како је и зашто писац тако активно прешао на страну партизанских победника.

- Сам Андрић разуме да је дошло ново доба у којем ваља трајати. Њему као да заправо и није било тешко да прихвати идеју нове Југославије. Ма како искључива, груба, осветничка, сурова и ускогруда, нова власт је, у извесном смислу и у специфичном оквиру, артикулисала неке од идеала за које се млади Андрић борио: уједињење Јужних Словена под једном капом, независна и слободна земља, упркос томе што је саздана на братској крви, могла му се учинити као какво-такво остварење сна младобосанских "фантаста и луда", којима је и сам некад припадао. Идеја интегралног југословенства била је Андрићева национална и идеолошка платформа која се ту, пред његовим очима, после ратне голготе, полако остваривала, а социјалистичка (и социјална) револуција као специфичан начин решавања тешког наслеђа прошлости, били су принципи блиски бившем револуционару. Крах фашизма чијем је рађању био сведок, као што је био свестан и кобних последица његовог деловања, о чему је оставио и писано сведочанство, Андрић је морао дочекати са олакшањем и осећањем сатисфакције.

Током истраживања за ову књигу пронашли сте низ јавности непознатих докумената....

- Као што сам давно, на страницама "Новости", објавила два непозната Андрићева документа - личну карту и војну књижицу из 1952. године у којима се он декларише као Србин, тако сам и сада пронашла Пријаву ратне штете од 19. септембра 1945. године где је Андрић уписао да је Србин. Интересантан је Андрићев списак ствари пропалих у Берлину и Београду за време рата. Андрић је, очевидно, купио у Берлину леп намештај од махагонија, поседовао је већи број уметничких слика југословенских и европских аутора, као и аутомобил марке "мерцедес бенц кабриолет А", са двоја врата, у вредности од 85.000 немачких марака, што се сматрало добрим аутомобилом средње класе.

За Андрића је Београд био стална инспирација и место судбоносног сусрета са женом свог живота...

- Роман "Госпођица", многе приче, нарочито читава серија приповедака које говоре о Другом светском рату у граду, као у каквој београдској хроници, у највећој су могућој мери утемељене у стварност, у реалност ратовима осујећеног града, на чијој се историјској позорници одигравају судбине малих људи. Милица Бабић, позоришна сликарка и костимографкиња школована у Бечу и Паризу, не само да је као уметница обележила позоришни живот престонице, дајући представама Народног позоришта живост и лепоту костима, већ је заузела једно од најважнијих места у животу и срцу Иве Андрића. То место нико никада није могао да угрози. За Андрића се Милица удала после много година обостране чежње и стрпљења, после смрти свога мужа Ненада Јовановића. Тада је Андрић имао не само добру, нежну, паметну и лепу жену, него и оданог и верног друга сличног менталитета, са којим је могао да подели живот. Милица није била жена којој "језик кућу гради", умео је да Андрић цитира народну изреку, знајући да је поред њега била жена паметна и у свему добра, која је знала да у животу одреди меру, и која је ћутке, без сувишних речи умела да га подржи, разуме и лиши свакодневних брига. Била је то жена кротке босанске посвећености мужу кога је, својим раскошним шармом, лакорекошћу, ведрином и срдачношћу, бранила од људи, од насртљиваца и наметљиваца, чувајући његов интегритет, приватни простор и бринући за његов мир.

Препоручујемо

Тенис

0 0

ОГЛАСИО СЕ И НАДАЛ, ИНСТАГРАМ СЕ УСИЈАО! Ево шта је Шпанац поручио Новаку

12. 07. 2022. у 07:13

Злочин

0 0

АРКАН ЈЕ ЗБОГ ЊЕГА ЗАПЛАКАО: Само тад је пустио сузу у животу - на сахрани убијеног кума кога су се сви плашили "као самог ђавола"

12. 07. 2022. у 11:23

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације