ПОНОВО ЋЕМО СЕ ОКУПИТИ У "ЗБОРНИЦИ": Небојша Циле Илић о ауторској серији, изазовима родитељства, невероватном Цунету Гојковићу ...

ПРОШЛО је више од четврт века од кад је Небојша Циле Илић први пут стао пред камере. Док се "покретне слике" смењују, видимо ликове као што су Вељин брат у култном филму "Лепа села лепо горе", Богољуб Марић у комедији "Лајање на звезде", симпатични Манулаћ из "Зоне Замфирове", Александар Обреновић у "Краљевини Србији", чувени фудбалски тренер Бошко Симоновић Дунстер у филмском и ТВ серијалу "Монтевидео", омиљени Иван Здравковић из "Комшија"...

Фото Милена Анђела

У протекле две године, заиграо је у чак десет серија и филмова, али највише се истиче актуелни ситком "Зборница", који је Илић и осмислио. Глумац који одавно зна како да гледаоцима уђе "под кожу" сада је то урадио и као аутор, али и у улози Боже, директора школе.

Шта вас је навело на причу о наставницима и ономе шта о њима не знамо?

- Пре неколико година, учествовао сам у сличном формату који је био франшиза стране серије. Пало ми је на памет да бисмо и ми могли да осмислимо сличну причу, у којој би се добро видело друштво, јер институције попут школе то омогућавају. Наравно, најзанимљивије је оно што се у школи не види, и помислио сам како је зборница добар простор за дешавања уз друга места која су у "бекстејџу" школе. Помислио сам и да би било добро да се појављује само један ученик, кога стално шаљу код директора, и који нам пружа ђачку перспективу. Онда је кренула забава. Написао сам почетак серије, а Дејан Луткић и ја смо имали срећу да сарађујемо са Владимиром Ђурђевићем. Он је одмах разумео наше намере - да серија не буде претенциозна него лака, лепа, специфична, помало и храбра и критичка, али са добрим намерама. Почело је срећно, а тако се прва сезона и завршила. Сада полако пишемо другу сезону. Радујем се што ћемо се поново окупити у "Зборници".

Када већ годинама сарађујете са истим колегама, да ли вам је теже или лакше да направите нешто што ће публику насмејати?

- Кроз серију је прошло много гостију, као што су Цеца Бојковић, Гордан Кичић, Војин Ћетковић и многи други. Они су освежили главну екипу, у којој скоро сви већ тридесет година заједно играмо, што у представама што пред камерама. Али колеге попут Горице Поповић, Зорана Цвијановића и Мише Самолова сваки пут направе нешто ново, и осећамо се као да смо сви први пут ту. Зато не постоји могућност досаде и колотечине. Напротив, игра постаје свежа, а опет смо безбедни, јер смо много радили заједно. Ови људи воле да "џезирају", да направе нешто неочекивано и за партнере и за себе. Највећа брига нам је била да се не засмејемо током сцене, што се ипак веома често дешавало. У комедији је потребно да човек буде озбиљан, али то није увек могуће са овим људима. И то је драж и лепота посла.

Колико сте личног искуства убацили у сценарио? Да ли сте се послужили неком анегдотом из својих школских дана?

- Наравно да има и личних искустава, али то нисмо радили намерно, већ подсвесно.

Занимљиво је да скоро сви аутори серије имају децу која су ђаци, па са њима пролазимо кроз разне смешне, лепе, тешке или тужне догађаје у школи. Извор могућих заплета у серији веома нам је близу, јер имамо сећања на наше школске дане, а и тренутно их поново проживљавамо заједно са децом. Инспирација је на све стране.

Са Анком Гаћешом Костић у серији "Зборница", Фото Александар Летић

Отац сте троје деце. Како их усмеравате на животном путу? Чини се да је то је данас посебан изазов.

- Деца не слушају много шта говоримо него гледају како се понашамо и шта радимо. Морамо да будемо добар пример, што је најтеже. Нисам сигуран колико ми родитељи у томе успевамо, али трудимо се, јер је то једини начин да бар нешто деци пренесемо. Све фразе, истине и паметне реченице имају, чини ми се, врло мало дејства на децу. Зато покушавам да стижем на време, да извршавам преузете обавезе, да будем пристојан, нормалан, да ширим добру енергију... Све то, наравно, нисам у мери у којој бих желео, али трудим се да будем. Наравно, потребни су и разговори и огромно поверење, али пример оставља најјачи утисак.

Пре него што сте уписали глуму, завршили сте грађевинску школу, за коју сте рекли да вам је драга заблуда. Да ли деци дајете савете о њиховом будућем занимању?

- Само ми је стало да препознају оно за шта су даровити, да не кују планове и тактике него да прате свој импулс. Срећом, они су сами открили своје дарове, у томе смо их као родитељи подржали, и сада су на путу који је аутентичан и на ком развијају то што им је дато.

Шта сте ви учинили са својим глумачким даром? Да ли мислите да сте до краја искористили то што вам је дато?

- Трудио сам се да своје дарове умножавам, а у мом послу су за то потребни људи.

Глумачки посао је колективна уметност и на филму и на телевизији и у позоришту. Пошто не можете сами, треба да будете окружени добрим писцима, добрим редитељима, добрим колегама у добром позоришту. Имао сам срећу да све то имам, и није ми било тешко да се око тога потрудим, да будем благодаран на срећним околностима, а оне се заједно зову Атеље 212. Од самог почетка имао сам срећу да играм са великим глумцима, да радим са изузетним редитељима, да срећем чудесне људе, да упознајем невероватно занимљив свет, да дарове развијам.

Фото Н. Скендерија

Уметнички пут који сте прешли био је веома плодоносан. Кад гледате у будућност, да ли има још нечега што бисте желели да досегнете?

- Свако време током живота човека у уметности има своје изазове. Најбитније је да човек траје и да му године донесу нешто ново, лепу зрелост, а можда и незрелост, што је исто лепо. Моје глумачко биће прати моје године и увек се изненађује новим изазовима, радује се новим проблемима, ужива у успесима. Није лоше када дођу и награде, али прави успех је да откријеш нешто ново о себи. Увек су нам професори говорили да је глума маратон и да у њој треба трајати цео живот. Други си човек када имаш 20 година, када почињеш, када грешиш, а сви ти праштају јер имаш право на грешку.

На финалу Купа Радивоја Кораћа, Фото Н. Скендерија

Да ли сад имате право на грешку?

- Дајем га себи, јер ако немате право на грешку, тешко ћете нешто успети да урадите. Ако себи забраните грешку, немате ни могућност за искорак.

У филму и серији "Тома" оживели сте лик Предрага Цунета Гојковића. Како вам је било у тој улози?

- Био сам почаствован, јер веома волим Цунетову уметност. Сазнао сам да је Цуне волео да ме гледа и жао ми је што се нисмо упознали. Али радујем се што сам макар на тренутак могао да се нађем у кожи тако великог генија, коме се дивим свим својим бићем. И даље сам у чуду када слушам како пева, и чак сам у шали једном рекао да није фер да неко тако пева, толико чудесно, а некако лако. Човек просто остане затечен пред толиком количином дара која се излила. Невероватно! Било ми је као празник што макар на тренутак неко може да ме препозна као таквог.

Зашто кажете да вам серија "Мама и тата се играју рата" много значи и да вам је прави поклон?

- Доживео сам то као поклон, јер је Гордан Кичић, продуцент и редитељ тог пројекта, од почетка имао мене у виду због нашег дугог пријатељства. Већ у првој сезони било је много наших приватних реченица, и много је од наших живота уткано у тај сценарио. Било ми је драго да пренесем на екран оно што живим. Наравно, то није буквално, али остале су теме које нас забављају, брину и узбуђују.

Војин Ћетковић, Небојша Илић, Никола Ђуричко и Срђан Тимаров у филму "Монтевидео, видимо се", Фото Промо

Шта ће вашем лику да се догоди у другој сезони, коју ћемо гледати на јесен?

- Та двојица пријатеља, ти глумци, веома су инфантилни, увек су незадовољни и стално нешто хоће. Сад ће коначно добити то што хоће, али ће и даље бити незадовољни. Изгледа, дакле, да сами себи праве проблеме. То је лепо сазнање и добар повод за другу сезону.

Да ли је могуће доћи до тачке у којој ће човек бити задовољан?

- Мислим да заправо није, али то није страшно и није разлог за незадовољство. Нисмо ми овде на Земљи да бисмо били задовољни него да бисмо мало некоме послужили, да бисмо нешто мало претрпели и да бисмо учинили неко мало добро. Хвала Богу ако смо у неком периоду нашег живота задовољни, али мислим да то не би требало да буде највећа брига.

Чини ми се да живимо у свету где су срећа, задовољство и удобност императив. Немам ништа против тога, осим да се то тражи по сваку цену.

Да ли има нешто што нисте до сада одиграли, а желели бисте?

- Нисам никада размишљао о томе да морам све да играм и да морам да имам биографију са уписаним одређеним комадима. Битно ми је да сам жив у овом тренутку, да радим са људима којима верујем, са којима мислим да могу да урадим доста и да садржај има смисла. И онда, шта дође, дошло је, не оптерећујем се амбицијама. Свако има дијапазон онога што може да буде.

Фото Александар Кујучев

ПРВИ ПУТ КАО КРИМИНАЛАЦ

ЧЕМУ ћете се посветити у наредном периоду?

- Требало би да радим серију "Стара варош", коју режира Марко Манојловић. То је врло амбициозна драма у којој се преплиће много прича. Серија је савремена и бави се догађајима у селу које чува чудну традицију. За сада је план да играм криминалца, што још нисам играо, и томе се радујем. Очекује ме трећа сезона серије "Камионџије", од јесени и наставак "Зборнице", а у плану је и једна позоришна представа.

Препоручујемо

Друштво

5 11

ДЕЧАНСКА ЗВОНА ЗОВУ ДА ОГЊИШТА ПУСТА НЕ ОСТАНУ: Милан Васић за „Новости“ о љубави према Космету, родитељском прагу у Ропотову (ФОТО)

19. 06. 2022. у 11:00

Култура

0 1

ПРИСУСТВОВАО И ПАТРИЈАРХ: Раде Шербеџија одржао концерт у Београду (ФОТО)

17. 06. 2022. у 23:53

Познати

0 2

ТРАНСФОРМАЦИЈА ЗБОГ КОЈЕ ГЛУМАЦ НЕ ЛИЧИ НА СЕБЕ: Горан Богдан потпуно променио изглед (ФОТО)

16. 06. 2022. у 00:33

Познати

0 0

О ДЕДИ ПРИЧА СА ПОНОСОМ: Ово је унук Гидре Бојанића

07. 06. 2022. у 07:45

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације