ПРВИ ПУТ У ХИЛАНДАРУ И одједном - све знање и сећања, однекуд грме стихови "Ко удара тако позно, у дубини ноћног мира..."

СВАКО путовање на Свету Гору, а за нас Србе и у Хиландар, представља особито ходочашће, а у старија времена и својеврсни подухват.

Фото Рајко Р. Каришић

Треба да се зна да је у старини постојала заветна обавеза да је у појединим србским крајевима, особито у Јужној, Источној Србији или Метохији - сваки мушкарац морао да оде, бар једном у животу у Хиландар, а по могућности и до Јерусалима. У тешка времена 17, 18. и 19. века понекад су људи штедели читавог живота да би се при крају одважила на тада ни мало лака путовања. При одласку, често би остављали и тестаменте, са собом носили дарове за светиње, свако према своме имовном стању, а по повратку су се дичили донесеним иконицама, крстићима, каменчићем... с којима су често и сахрањивани или остављани у аманет наследницима.

Свако од тих ходочасника, молитвеника и подвижника носио је са собом и списак преминулих, чланова своје породице и пријатеља да га тамо остави како би се монаси молили за њихов покој или здравље и напредак, у сваком погледу. По повратку из Хиландара, а особито из Свете земље ходочаснику је нагло растао углед. Светогорац је могао иза свога имена да дода и једно хаџи (из грчког, од агиос - свети; дакле - освештани), рецимо: Урош хаџи Миловановић. По повратку из Палестине, имао је право да испред имена дода епитет Хаџи, рецимо: Хаџи Андреј Миловановић. Из старине је познат огроман број оваквих примера, а са прелаза из 2. у 3. миленијум код Срба се све чешће поново враћа овај лепи обичај.

Имао сам 30 година, била је то 1977. година и тек сам пре пола године срећно запослен у Музеју примењене уметности кад ми је директор донео документ да сам од САНУ ангажован да оформим екипу која ће у манастиру Хиландару и на Светој Гори да проучава ризнице.

Неискусан и са танким знањем једва сам се некако прибрао од шока што ме задесио тако захтеван задатак и почео сумануто да читам литературу и распитујем се код старијих колега шта ми је чинити. Неколицина добронамерних су већ били "стари хиландарци" па су пружали обиље, и савета и информација. Сабрао сам екипу од нас тројице (Драган Булатовић колега, касније професор на Филозофском факултету и Иван Лазић, тада већ чувени конзерватор и рестауратор намештаја).

Путовало се возом, на станицу су дошле супруге и мој син Урош да нас испрате, и онда - грлом у јагоде, у нови и потпуно неочекивани свет. Био је крај јула, воз пун европске младежи у потрази за летњим авантурама и уморних гастарбајтера који су се враћали у своја, грчка или турска села, с обиљем пртљага и тужним очима. У Солун смо стигли ујутру и прво потражили нашу амбасаду да од њих добијемо инструкције. С тим папирима одлазимо у полицију за прву дозволу, коју ће нам уручити тек сутрадан. Ноћимо у неком хотелчићу и мало разгледамо град, па ујутру по дозволу и с њом у Минстарство Северне Грчке, где после неколико сати свако добија по затворени коверат с папирима. С тим хитамо на аутобуску станицу за Халкидик и у последњем тренутку се качимо на једини аутобус тог дана. Путујемо преко четири сата џомбастим и путем пуним серпентина преко заталасаног Халкидикија и тек у смирај дана стижемо у градић звани Уранополис, где тражимо преноћиште. Мало се увече смуцамо по тавернама, на спавање па ујутру на дрвену трабакулу, која се овде зове каики, и ка највећој светогорској луци Дафни. Пред бродом царинска и пасошка контрола, а на њему сасвим чудна ситуација, све сам мушки свет, већина у мантијама и с брадама. У то време на Свету Гору је дневно могло да уђе тек 10 путника странаца и нешто више Грка. Брод до крајњег одредишта плови готово четири сата јер свраћа у лучице успутних манастира, а како пут одмиче - све се више одвајамо од вреве и бесмислене журбе нашег света.

У сасвим необичној луци, која подсећа на амбијенте романа из неког од претходних векова - опет контрола пасоша и пртљага, па улазимо у аутобус који сасвим личи на онај браће Крстић из филма "Ко то тамо пева". Тридесетак путника, углавном са камилавкама, по који шешир или гола глава, али сви се крсте на поласку, поред каквог знаменитог места, а особито кад се наиђе на озбиљнији успон и аутобус почне да стење и лагано клизне уназад; јер са десне стране зјапи провалија од више стотина метара; тако да, у случају сурдука - имало би се време да се изговори читав Оченаш. Око два и по сата треба да се стигне до административног центра Свете Горе, до градића Кареје. Излазимо сасвим прашњави, јер пут је углавном био макадамски, а врућина, као што је и ред - готово несносна. Са станице идемо у Епистасију, Црквену општину Свете Горе, где секретару предајемо оне запечаћене коверте и после послужења (кафа, ратлук, ципуро и чаша ледене воде, за коју сазнајемо да је са извора нашега Светога Саве) добијамо визе за боравак, за које сазнајемо да се зову диамонитирион; сазнајемо да нам је одобрен боравак од 15 дана, и то углавном у Хиландару. Сазнајемо да је аутобус за даље полази тек за два сата, па одлазимо у једину таверну и у, заиста 17. век. Столови склепани од дасака и слободно се може рећи средњовековне столице, а у "кухињи" повећи грчки шпорет, ни налик смедеревцу, и на њему сва сила тава, шерпи и тепсија са готовим јелима. Убрзо схватамо да је газда глув као топ, а помоћник му, који изиграва и келнера - потпуно нем, па се некако споразумевамо и одлазимо да се само послужимо живописним јелима. Свако из судова захвата у своје тањире, преноси на сто, а газда нам доноси ципуро и хладну воду, а затим и изванредно бело вино, које зову рецина. Јела су изврсна, права медитеранска, на маслиновом уљу и зачињена ориганом, а за љубитеље морских плодова и рибе, којима припадам - права гозба. Ручамо полако, бранећи се од досадних мува, а кад стигне рачун - просто се запрепастимо јефтиноћом, јер укупан цех није прешао ни вредност од две марке, наравно, у драхмама. Частимо "келнера" до вредности од пет марака, на шта он пребледи; касније нас испрати до аутобуса, сачека да кренемо и видимо га са кривина да дуго за нама маше. У то време у Грчкој се тек сменила војна хунта, а земља је била сирота "као сирће" како се тамо говорило.

Душан Миловановић, Фото Танјуг

Аутобусом силазимо на источну обалу дуже од сат, нешто удобнијим путем са мање кривина и низбрдица према старом манастиру Ивирону, где ћемо коначити. Ту стижемо пред вечерњу службу, добијамо собу, остављамо пртљаг па - на службу. И ево нас, заиста на Светој Гори. У правом амбијенту велелепног храма, где просто не знате куда да задржите поглед; ванредан живопис, предивне старе иконе, одасвуд блиста злато, опчињава вас старина из дубине векова, смирено појање монаха, необичан мирис тамјана, лелујање пламичака са свећа и кандила води нас опчињене на размеђу реалног и овог сасвим другачијег света. Идемо затим на вечеру у раскошну трпезарију, на посни оброк од посне летње чорбе, маслина и хлеба. Дуго остајемо у порти где нам прилази наш монах Рафаило с којим дуго остајемо у причи, углавном питајући а он нас стрпљиво уводи у правила, обичаје и знаменитости Свете Горе. Остајемо до поноћи, први светогорски дан је завршен; одемо на спавање, а већ после два сата буди нас звоно за почетак службе на којој остајемо све до краја литургије. Потом идемо у трпезарију и тамо, по обичају, добијамо шаку маслина умотаних у стару новину и два танка парчета црног хлеба па одлазимо на још мањи брод, који с нешто путника стиже из Велике Лавре. Успут стајемо на четири пристаништа: манастира Пантократора, Ставрониките, Ватопеда и Есфигмена и на крају на арсану хиландарску.

Одозго, из Јерисоса истовремено стиже бродић који је ангажовала група српских туриста, међу којима су Батица Савић са сином Жељком, наше колеге Драган Тодоровић и Миодраг Рогић, и Миса Исаковић, полицијски командант Београда у доба студентских демонстрација.

Искрцавамо се по највећој врућини, поздрављамо се, обострано обрадовани, а пред нас излази монах Лука, пристанишни келиот, са добродошлицом и полицајац, да нам по трећи пут прегледа папире и пртљаг, за сваки случај да се не унесе нешто недолично или противно светогорским правилима. Хитамо затим у групи ка два и по километра удаљеном Хиландару, док нас "стари хиландарци" упознају са успутним знаменитостима и тамошњим правилима.

И најзад - Хиландар, у свој својој лепоти. Пред портом нас дочекује средовечни монах, касније сазнајемо да је то архимандрит и проигуман хиландарски отац Никанор, домаћин и глава куће. Срдачно нас поздравља, ми му прилазимо руци, а он нас млађе целива у чело, а старијега - три пута у образ и уводи нас, свечано кроз дуги, осенчени хиландарски улаз. Потпуно занесено табанамо калдрмом и наједном - ево нас под великим луком одакле пуца поглед на унутрашњост, и у дну велелепну цркву. И одједном - све знање и сећања, за која нисам знао ни да су сачувана, и родољубиве емоције скупљане две и по деценије - избијају у трену, однекуд грме стихови "Ко удара тако позно, у дубини ноћног мира..." и чује се прича мога покојног деде Мијаила, ратника-солунца о томе како су им на фронт долазили калуђери из Хиландара, и све одслушано од мојих врлих учитеља и професора; и све заједно, са оним чему сам се надао - одједном бледи и надвладава ова ванвремена слика преда мном, и мути се, јер је преламају сузе. Падам на колена сасвим несвесан да су ту и други, и плачем, дубоко јецам. Неко ме дозива, ваљда да устанем, а онда ми се на раме благо спушта рука и чујем топли глас: "Нека сине, ако, ако..." Колико је прошло - не знам, вероватно тек неки минут, а мени се данас чини као вечност када сам ридао на вратима Хиландара, док су ми се бркале мисли о снази, лепоти, уму и умећу места овог и укупног усуда мога народа, и помилованог оваквом силом и лепотом, али и страдалног, ко зна чега ради. Моја иницијација је тако извршена. Онда сам устао, и за добрим оцем Никанором кренули смо у гостопримницу, на прво хиландарско послужење.

Тако је почело пре 43 године, одкада сам заробљеник и заљубљеник у место ово. А шта сам све претурио преко главе, упознао дивне ствари и божанствене људе, свашта доживео, учествовао у лепим и другим догађајима, видео, много научио, урадио... Е, о томе вероватно ни вишегодишњи фељтон "Новости" не би био довољан да се све опише.

* Касније смо схватили да су мудри Грци овакав (спори) ритам доласка на Свету Гору увели нас ради, а из сасвим педагошко-профилатичких разлога. Разумели смо да су на тај начин амортизовали наш, већ и тада сулуди ритам живота и саображавали га, успут и полако, кроз тих пет дана путовања, светогорским ритмовима, где се никуда не жури, а све и свуда стигне, а читав живот се саображава природним законима, смиреним откуцајима срца што на крају, оне који то доследно поштују - води у смиреноумље - испуњење сна свакога подвижика, и особито монаха.

Препоручујемо

Култура

0 2

ПОЛИТИЧКА КОРЕКТНОСТ РАЂА МЛАКЕ КЊИГЕ: Француски писац Франк Буис о роману "Ниједне жене син"

24. 05. 2022. у 11:33

Култура

0 0

О "ДНЕВНИКУ АНКЕ ОБРЕНОВИЋ": За изображеније ума и срца

10. 05. 2022. у 12:19

Култура

0 0

ВЕЛИЧИНА СВЕТА: Књижевност је допуна свега онога што смо некада знали, чему смо се надали, незнано где похранили, па и сами од себе сакрили

10. 05. 2022. у 17:31

Култура

0 0

НУЖНОСТ УМЕТНОСТИ: И свакако је чудно што небројени милиони читају књиге, слушају музику, посећују позориште, иду у биоскопе

03. 05. 2022. у 18:28

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације