ДЕНГ ЂУН: Век туге и радости

УЈУТРО, једног јулског дана 2006. године, у Харбину, на православном гробљу Хуангшан, сахрањена је моја мати. На сахрани, осим најближих, били су присутни још и моји пријатељи и колеге с Харбинског политехничког института, као и из других одељења Хеилунгђијаншког универзитета.

Фото: Акдамеска књига

Моја мајка - Српкиња по националности, родила се на северу Кине, на железничкој станици Јабуке. Тридесет година радила је као наставник Харбинског политехничког универзитета. Може се рећи да је цео свој живот посветила Кини, која ју је школовалa и коју је целога живота ватрено волела.

Раније су ме често питали: "Како то да је твоја мајка Српкиња, а ти Кинескиња?" Из учтивости, могла сам да дам само штуро објашњење, јер да се подробно исприча веома је тешко - у две-три фразе ништа не би стало. Наша породица - то је породица из мешовитог, међународног брака. Почев од краја Првог светског рата, па све до данашњих дана, у три поколења, током више од сто година, наша је породица доживела разна страдања, многе перипетије, животне туге и радости... Срећан живот није баш тако једноставно дошао.

Током Првог светског рата мој деда Жарко је као добровољац ступио у српски коњички одред, потом је, као припадник тог одреда, доспео у Сибир, у град Краснојарск. Тамо је упознао младу Веру, моју будућу баку. Планула је љубав на први поглед и Вера је побегла од куће како би живела с њим. На путу за Србију доживели су многе недаће и, на крају, доспели у Кину, у град Тхуфу (провинција Шандунг), одакле се могло паробродом отићи за Србију. Али, пошто нису имали довољно новца за пароброд, за помоћ су се обратили земљаку који се тада задесио у Харбину. Како би најпре зарадио новац, Жарко почиње да ради као скретничар у КИЖ на станици Јабуке, близу Харбина. За десет и више година живота на станици Јабуке одгајили су двоје деце - мог ујака Бориса и моју мајку Иру.

Како би зарадио што више пара, деда се није жалио на послу, бака је пословала у кући веома економично водећи домаћинство, лепо је васпитавала децу... Најзад су сакупили довољно новца за пут у дедину отаџбину. Рођаци су им послали готове пасоше. Деда је напустио посао и узео отпремнину, али отпремнину у дрвету, како би га добро продао и добио још више новца. Али, нажалост, неочекивано удари поводањ и дедина дрва однесе поплава. Ништа им није остало, све је однела вода, па и дедину наду да ће видети свој родни крај.

Како би прехранио породицу, деда са својима одлази у Харбин. Почиње да ради као носач, али од тих пара једва да се могло живети. Тако је цела његова породица за време владавине јапанских агресора трпела недаће и понижења. Августа 1945. године, мој ујак је обезбеђивао универзитет и неколико дана није се враћао кући. Бака се јако бринула за сина, па је изашла из куће како би га потражила. Али налетела је на јапанске злочинце, окупаторе. Ујак је касније на обали реке Сунгари пронашао њено тело без једне руке. Тако је моја јадна бака нестала са овога света, нестала из живота својих најмилијих.

Фото: Акдамеска књига

Уз помоћ неке своје познанице мама је нашла посао, у Одељењу за лична документа, у картотеци. Радила је на првом спрату Градске управе, а на другом је било Индустријско и Трговинско одељење. Ту је радио извесни друг по презимену Денг, звани Дима по руском. Долазио је у одељење како би од маме учио руски језик. Тај човек ће касније постати мој тата. Тата је био револуционарни кадровик. Године 1938. уписао се на јенански Војно-политички институт који је понео име борбе против јапанског освајача. Тата је био веома добар војни извештач. Онда га је руководство упутило на економску службу у Харбин. Сагласно тадашњим законима, да би се удала за тату, мама је морала постати кинески поданик. Узела је кинеско држављанство и од тада су је почели звати Денг Јилинг.

Тата је целој маминој породици пружио велику помоћ и подршку. Али у дединој души тињала је огромна туга за баком и за својом отаџбином. Озбиљно се разболео и напустио нас 1952. године. Деди се никако није дало да за свог живота оствари сан о повратку у родни крај. Године 1957, ујаку се указала прилика да оде у Југославију. Али ни он, ни моја мајка, ни на крај памети нису могли имати да се више никад неће видети.

Године 1954. тата је постао генерални директор велике трговинске фирме "И. Ј. Чурин и ко.", онда су га после три године именовали за главног директора Трговинског департмана града Харбина. Мама је спочетка предавала руски језик у мукденској академији Лу Сјуна, потом је постала предавач на Харбинском политехничком институту (ХПИ), где је радила више од тридесет година. Она и тата помагали су једно другом, живели су у љубави и слози. Ради породичне среће, због маме, тата је пропустио прилику да постане дипломата. Са своје стране, ради тате и деце, мама је одлучно оставила по страни позив да се врати у своју отаџбину. Делили су све тешкоће и све радости, руку подруку ишли су у сусрет ветрова и киша.

Године 1958, током покрета "Скок", тата је отворено исказао своје мишљење у вези са "Скоком" и "народним комунама". Због тога су га 1959. године прогласили "антипартијским елементом". Склонили су га са места главног директора Трговинског департмана и послали га на рад при фарми свиња. Мама је такође почела трпети разне увреде и понижења. Често су је псовали на улици, чак су је и камењем гађали...

За време Културне револуције положај родитеља још се више погоршао, задесила их је горка судбина. Обоје су их приморавали да учествују на такозваним скуповима критике, где су их критиковали за све и свашта. Скоро целу годину држали су их затворене, онда су их послали у село, где су на раду провели више од две године; брата су ми, као припадника војне инжењерске јединице, такође послали у село; остала сам сама у Харбину... На тај начин цела наша породица била је разбацана по разним местима, сви смо трпели бол и патњу...

Фото: Акдамеска књига

Онда су ми се родитељи са сестрицом најзад вратили у град. Брат ми се такође вратио у Харбин из свог армијског одреда и породица се окупила на једном месту!

Тату су опет вратили на посао, у Одељење за рибарство, где потом поново постаје генерални директор. Мама је по наруџби института почела код куће да обавља редактуру, да припрема и саставља уџбенике. Брат и ја смо полако почињали да студирамо, да радимо, да стварамо своје породице, наша сестрица се такође уписала на факултет и постала наставник... Цела породица одржавала је ведар дух марљивости и упорности, била је пуна ишчекивања и наде у светлу будућност...

Од самог почетка спровођења реформи и политике отворености у Кини, мама је обновила везе са родбином у Југославији. По одласку у пензију моји родитељи су решили да авионом оду у Југославију. Најзад су обишли своје рођаке, десио се тај сусрет на који су чекали толике године.

Мама је за свог живота написала књигу, на руском језику,

"Мој живот у Кини". Док сам преводила ту књигу на кинески, дубоко сам осећала колику је тугу и колики бол носила у души. И сад се живо сећам како мајка себи налива сладак црни чај, пали цигарету, дуго размишља, а онда сваку реч педантно записује у свеску...

Тада сам обећала мајци да ћу и ја написати књигу о нашој породици и објавити је. С обзиром на своје здравствено стање, том сам послу приступила одмах по одласку у пензију. Пошто сам после четири године рада најзад довршила тај посао, на души ми је постало лакше...

(Одломак из увода књиге "Век љубави, век страдања. Сећање на прошлост једне азијско-европске породице у Кини", у издању "Академске књиге", превод с руског Радојица Нешовић)

Препоручујемо

Култура

0 0

НАГРАДЕ ЗА ЧУКИЋЕВУ И ПОПОВИЋА: На свечаности у Југословенској кинотеци уручено признање "Златни печат"

07. 06. 2022. у 07:41

Култура

0 0

НАСТУПА И ЧУВЕНИ ИТАЛИЈАНСКИ ТЕНОР: Концерт "Опера заувек" одржаће се 8. јуна у Коларцу

07. 06. 2022. у 06:43

Култура

0 0

У ВЛАСТИ СНОВА И ПОЛИТИКЕ: Представљена нова књига Игора Мировића "Светло у светионику"

19. 05. 2022. у 07:45

Култура

0 2

МУКЕ СА "ПРОКЛЕТОМ АВЛИЈОМ": Пред читаоцима двa нова наслова критичког издања дела нобеловца Иве Андрића

18. 05. 2022. у 10:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације