У ХАЉИНИ СА ВИЛИНСКИМ КОЊИЦИМА: Изложба Марије Драгојловић, омаж пријатељици Ради Селаковић

КАМЕРНУ изложбу "Нешто сасвим лично" Марије Драгојловић, која ће вечерас у 20 часова бити отворена у Галерији Центра за графику и визуелна истраживања Факултета ликовних уметности - "Академија" (Париска 16), чини серија цртежа и фотографија, уз које ће премијерно бити представљена и једна графика, настала кроз сарадњу ауторке са уметницама - мајсторима штампе, Тамаром Пајковић и Маријом Анђелковић, као и графичким дизајнером Иваном Крговић. Цела поставка посвећена је прерано преминулој уметници Ради Селаковић (1952-2008).

СЛИКА Марија Рада Селаковић уље на платну

Према речима Наташе Јанковић у каталогу, Драгојловићева је, поред своје велике пријатељице Селаковићеве, овом изложбом призвала и своју мајку и тетку:

- Свака од њих је уткала понешто - наслеђе, таленaт, мајсторство и љубав - у графику изведену у радионицама Центра...Прича о хаљини са вилинским коњицима није само прича о роду, она представља личну историју, истиниту и достојанствену. Хаљину је давно носила Маријина тетка, која је живела у Лондону; потом њена мама, на породичној фотографији на којој она и њена друга сестра чуче са четворогодишњом Маријом у шабачком парку; такође и Марија, када је њена пријатељица, сликарка Рада Селаковић, сликала њен портрет.

Најзад, Марија ју је овековечила на цртежу на основу којег је направљена графика.

Штампана у тиражу од 30 примерака, та графика настала према цртежу Марије Драгојловић, изведена је у комбинацији литографије и ситоштампе.

- Кад је Марија Драгојловић одлучила да промоцију - изложбу нове сериграфије у Центру за графику и визуелна истраживања посвети, као својеврсни мали и интимни омаж својој пријатељици из младости Ради Селаковић - предложила ми је: Знате нас обе, могли би за ту прилику да напишете пар речи" - бележи у свом тексту историчар уметности Саво Поповић.

- Живот те хаљине, пре него је постала фетиш, почиње на једној лепој жени која је чучнула уз своје дете, потом се наставља на ћерки те жене и коначно почиње она свој самостални живот на сликарском платну Раде Селаковић и цртежима Драгојловићеве. Та прича завршава графиком дезена сад већ фетиш хаљине којим Марија Драгојловић закључије ову трилогију.

СЛИКА Марија Рада Селаковић уље на платну

Предлог уметнице да напише овај текст Поповића је, како каже, вратио неколико деценија уназад, кад је као студент историје уметности пасионирано фотографисао, и током једног од чудесних, само за Београд карактеристичних дана (кад се пролеће нагло обрушава у лето), налетео на две хаљине.

- Једна је била бела стегнута у струку, рекао бих без дезена, корачала је на високим штиклама, друга тамна са ситним шарама у равним ципелама - присећа се Поповић. - Шиљу и Перу из класе Раденка Мишевића, с којима сам се често виђао питао сам нису ли то сликарке, личило је да би могло бити. Није било дилеме: "Ах, Бела Рада и Мара".
Некадашње студентикиње, сведочи Поповић, кренуле су изразито различитим стваралачким путевима, а он је као новинар и ликовни критичар ишао њиховим трагом схватајући да је можда ту фотографију заправо "изрежирала" далековида судбина, која зна оно што не слутимо. Обе ове уметнице би, ипак, како тврди, и без те "фаталне случајности", својим особеним и значајним делом, биле у његовом критичарском фокусу:

- У њиховим остварењима сам препознао највише домете на плану ликовног стваралаштва у времену у ком сам и сам сведочио пишући и пратећи културну сцену некад Југославије и Србије - објашњава историчар уметности, додајући да није ни слутио да ће се после толико година њих троје поново наћи на једном месту. - Са Радом је дружење почело кад се доселила у мој комшилук на Топчидерско брдо, а са Маријом кад сам се ја преселио на Дорћол.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације