ИНТЕРВЈУ Књижевник Ђорђе Сибиновић: Малом народу данас тешко да очува сувереност

ТЕЖИНА данашњих избора није у неразумевању нужности трајања под окриљем империјалне неправде, него у њеном изричитом налогу промене свести и обавези да намет усвојимо као слободу избора, а неправду прихватимо као доброчинство, каже у интервјуу за "Новости" Ђорђе Д. Сибиновић, песник, прозаиста, есејиста, професор права.

Ђорђе Сибиновић / Фото В. Данилов

Наш саговорник је овенчан угледним књижевним наградама које су му донели његови романи преведени на енглески, италијански, арапски, руски језик.

* Где смо то данас стигли? Ко су наши пријатељи? У каквом свету живимо?

- Mали народи не могу бити пријатељи са великим народима који представљају светске силе. Пријатељство подразумева равноправност и еквивалентно узвраћање. Природа малих народа одређена је њиховим опстанком. Велике народе одређује империјална моћ која се огледа у ширењу, освајању и асимилацији. Дакле, мали и велики народи нису подобни да развијају пријатељства јер су њихове природе недодирљиве. Налазимо се на размеђи историјских империјалних моћи које своје територијално, културолошко и идеолошко простирање остварују различитим средствима. Са Истока стиже модел безрезервног залагања сопственог људског корпуса до остварења крајњег циља, док на Западу доминира модел безличне неумољивости залагања свега постојећег који прати несразмера третмана различитих ентитета ради постизања циља. У два светска рата дошли смо на руб физичке пропасти. Модел са Запада супротан је нашем пореклу и тешко разумљивој позицији неравноправности са другим људима у истом процесу која нам је намењена као непроменљива. Данас је малом народу веома тешко да очува сувереност и активну коегзистенцију. Одговор можда лежи у јединственом опажању Меше Селимовића, који је у роману "Тврђава" рекао да се више затичемо него што бирамо и да само зрели људи могу трајати у наметнутом. Дакле, мимо света не можемо, а да ли ћемо као јунаци Селимовићевих романа издржати надолазећи историјски талас наметнутог, остаје да се види.

* Да ли је могуће у поретку културних вредности потражити одговоре на тешка питања која нашу актуелну ситуацију чине драматичном?

- Култура је систем односа. Она траје и самообнавља се према правилима која нису кодификована. Пре свега због тога што никада до краја није јасно који друштвени утицаји пресудно утичу на актуелне вредности, а затим и због тога што форме у којима се испољава нису проверљиве. Положај у култури увек је "уцењен" за оне који са периферије мукотрпно дорастају целини, од "уцењивача" који из језгра експериментишу екстравагантним пробојима као недостижним условима компетиције. И ствар се тако, и са културом, опет своди искључиво на моћ. А моћ не признаје поверење и не познаје милосрђе. Она се у преломном тренутку двадесетог века из канона преселила у "отворено друштво", приклонила се популистичкој демократизацији као доминантном социјалном тренду и на место критеријума, инсталирала је идеологију легитимитета без границе између стварности и интерпретације. У првом тренутку, такав правац најавио је бујност културолошких облика, али је врло брзо нестао у клопци одбачене разлике и немогућности разврставања предмета од резултата. Таква култура постала је сама себи довољна. Када је култура инегрисана у пројекат отуђене моћи, све је постало уметност, а живот као предмет духовне разраде устукнуо је пред идејом популизма и повлашћено место врховног разлога промишљања, препустио субверзији деконструкције. Као што се моћ изнова рађа у изричитом поништавању било какве везе са прошлошћу, тако се и култура хранила неконтролисаном репродукцијом тривијалних доживљаја који су се без икаквих критеријума претварали у испуњена очекивања културних самодржаца. Уметничка дела, перформансе, и пројекте данас уклањају чистачице у музејима или их поништавају "дилит" тастери на рачунарима.

* Како објашњавате да у нашем друштву постоји јака тенденција препознавања слободе и демократије према заједници која забрањује Достојевског и Чајковског?

- Подељеност је несрећни континуитет наших застоја. Покушаји да се она покаже као идеолошка, као у случају "партизана и четника" или формацијска, као у случају "Карађорђевића и Обреновића" јављали су се као додатни отежавајући фактори разумевања национално-онотолошког лимита саборности и проналаска најмањег заједничког именитеља јединства. Били смо подељени и пре комуниста, и пре династичког трагизма. Убијали су се и други народи међу собом, убијали су краљеве и владаре, трвили се и крвили због поседа, власти и моћи, али су успевали да напредак целине виде као нужност која, ако хоћете, омогућава такве сукобе и у будућности, на вишем и делотворнијем нивоу. Наше поделе су нас заустављале и спречавале напредак много трагичније него што су нам то чинили освајачи и окупатори. Ограничићу се на језик, књижевност. Двадесети век почели смо као постојбина нове парадигме. Бора Станковић је представљао логичну, функционалну и нераскидиву нит у предводници позиционирања родне егзистенције ликова од Толстоја и Флобера, преко Хамсуна, до положаја љубави и нове истине. Црњански је антиципирао епоху и "Дневником", значајно пре Жида, поставио структуру писања 20. века. Данас, утопљени у пуко следбеништво егоистичне безидејности и, зашто не рећи, неинвентивне имитације, слушамо од наших лауреата да се врхунац књижевности налази у делима Уелбека или Кнаусгора поред свега другог што се у светској књижевности може прочитати и похвалити! Дакле, на оним катедрама на којима данас забрањују Достојевског, проучавају речене ауторе, и опредељење дела наше јавности за такве изборе говори само за себе. Као што нашу запалост у тешко беспуће "зараћених поетика" које функционишу по идентичном унутрашњем принципу квазиелитизма и апропријације јавних ресурса, волунтаризму и бескрупулозној дрскости, откривамо у покушајима да се безвредним, супкултурним маргиналијама скрене пажња са озбиљних скретања.

Ђорђе Сибиновић / Фото В. Данилов

* Друштва су данас сложенија и на сцени је далеко више фактора који утичу на карактер избора, лична и друштвена кретања. Како то коментаришете?

- Мислим да живимо врхунац тоталитаризма. Мера слободе неког друштва једнака је броју друштвених односа који се слободно одвијају ван регулативе обавезујућих норми. Тиме епоха показује уравнотеженост и спокој у односу на пуно поверење према савременицима да ће они живот живети поуздано и целисходно, без страха од санкције, без атмосфере тоталне контроле. Данас не постоји ни најмањи простор који није регулисан нормом и подложан санкционисању и контроли. У таквим околностима се не рађају и развијају слободни људи. Право слободе избора пута којим неко друштво намерава да иде, више не постоји. Неко мисли за нас? У нашем свету данас, само једна страна санкционише, зна шта је добро и зло, шта је праведно, одређује стандарде, арбитрира, прашта и аболира. Без обзира на силу и моћ, наивно је веровати да свет може тако да изгледа и опстане.

ПУТ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

* КОЈИ пут ви видите, како треба свет да изгледа?

- Пут који видим, осветљава светачки сјај светлости лика блаженопочившег патријарха Павла, за мене, светог и пресветог свеца, и то је пут људскости наспрам пута идеологије, нације или "људских права". Нисам још открио шта је то добро за људе, а да није добро за Србе, Европљане, Американце или Русе. Када све прође, остаће људи, па тек онда све остало. Какви ће бити њихови "војни савези" и "људска права", видеће само људи који то и данас јесу, а ни сутра не могу постати ништа друго.

Препоручујемо

Познати

0 1

НАЈБОЉА МУЗИКА ЗА ЈОШ НЕСНИМЉЕНИ ФИЛМ: Књижевник и адвокат Ђорђе Сибиновић представио први албум "Устанак"

23. 09. 2021. у 22:36

Култура

0 3

РОМАН ЈЕ МОЈ ЈЕДИНИ СПАС ОД ВЕЛИКЕ ТУГЕ: Ђорђе Сибиновић после смрти Горана Паскаљевића написао књигу "Плач мачке божије"

28. 11. 2020. у 10:19

Култура

0 1

ПРОФЕСОР ЖИВОТА И ПЕРА: Објављена књига - Споменица Драшку Ређепу, ненадмашном есејисти, критичару, ерудити

31. 05. 2021. у 14:00

Култура

1 3

ЗА ЊЕГОША ЧОВЕК НЕ ПОСТОЈИ БЕЗ НАРОДА: Kњижевник Душко Бабић о својим новим књигама

30. 05. 2021. у 12:30

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације