ЧОВЕК ЈЕ УВЕК У ПОТРАЗИ ЗА ЉУБАВЉУ И СМИСЛОМ: Драматург Федор Шили о представи "Рат и мир" у Народном позоришту

КАПИТАЛНО дело светске књижевности Толстојев "Рат и мир" премијерно ће бити изведен 30. маја на Великој сцени Народног позоришта, у режији Бориса Лијешевића.

Фото: З. Јовановић

И овог пута је за најближег сарадника одабрао Федора Шилија, драмског писца и драматурга. Овај двојац показао се као сигурна комбинација за врхунске позоришне резултате: Федорове две оригиналне драме ("Чаробњак" и "Ноћна стража") с великим успехом постављене су у сомборском Народном позоришту и Атељеу 212, обе с Лијешевићевим потписом.

Шили је био драматург и на његовим представама "Слуга двају господара", "Лоренцачо", "Евгеније Оњегин", "Употреба човека", "Читач"... А за редитеља добра драматуршка партитура више је од пола обављеног посла. Уосталом, када се каже "Рат и мир", јасно је пред каквим изазовом се нашао Федор Шили.

* Како драмски писац може да помогне драматургу у овом случају?

- У контексту "Рата и мира", реч је о делу који има "огромну количину" свега: ликова, радње, догађаја. Мора се свести на суштину - ко су ти ликови и о чему се прича у делу. И само то изнети. Јер, позориште увек тежи једноставности и директности. Покушавам да се сцене сливају једна у другу, да следећа радња реферише на претходну. То је драматургија коју волим. Узбудљиво је развити позоришни језик као филмски, промену сцене као промену кадра. Код Толстоја није само реч о роману, већ и о филозофији, теологији. Врло широко распреда и своју теорију о историји и како је историчари погрешно тумаче, верујући да је не стварају велики људи него да је пре последица неког стицаја околности. Када прича како је Наполеон напао Русију 1812, каже да ниједан од догађаја сам по себи није могао бити разлог инвазије на Русију већ се то десило зато што се морало догодити - као последица разних узајамности. Ипак, у позоришту морате ићи на сукоб, радњу, на ликове. Позориште мора да буде конкретно у том смислу - Пјер Безухов, кнез Андреј, Наташа Ростова, Курагини... Тешког срца, морали смо се лиштити неких сјајних ствари и чудесних мисли да би се што "чистије" дошло до радње и догађаја.

Фото НП Сомбор

* Шта је основна линија приче?

- Сви ти ликови траже нешто: љубав, Бога, славу, срећу. Од Наполена до наших протагониста. У потрази су за неким бољим животом испуњеним смислом. Занимљиво је чути адаптиран део из једног историјског документа који сведочи шта је Наполеон заправо желео. Он говори шта ће бити кад победи у ратовима: "Отвориће се нови хоризонт, нови радови. Сви пуни благостања и успеха за све. Европа ће постати само један народ и сваки који путује куд било, налазиће се увек у заједничкој отаџбини. Све реке ће бити пловне, море ће бити заједничко. Велике стајаће војске биће смањене на владарску гарду. Кад победимо, ја ћу огласити границе Европе за непромењиве. Сваки будући рат биће одбрамбени, свако ново освајање антинационално."

* Наполеон је, дакле, био визионар и "идејни творац" Европске уније?

- Кад то прочитате, учини вам се да је дошао на идеју ЕУ век и по пре њеног оснивања! Жели да створи такву Европу у којој ће, истина, он бити цар и владар.

* Да ли се историја, по правилу, тумачи из угла посматрача, чак и у накнадној анализи догађаја?

- Зато и јесте занимљиво бавити се Наполеоном. Он јесте нека врста контроверзне историјске личности. Једни га доживљавају као злочинца (Хитлера 19. века), док ће други рећи да га је гонила племенита мисија и да се не може правити таква врста поређења. Толстој о њему пише као човеку "без убеђења, без традиције, без имена, који чак није ни Француз..." За Толстоја је неко ко намеће своју вољу, док Кутузов следи вољу већине, масе.

* Колико је рата у вашој представи? Да ли је само у личним причама јунака и позадини догађаја?

- Можда само двадесет посто, ако не и мање. И само оно што се конкретно догађало нашим протагонистима и утицало на њихове животе. Свео сам га на конкретне догађаје: рањавање кнеза Андреја у Аустерлицу и слично.

Фото: Атеље 212

* Како ћете Толстојев роман приближити данашњем гледаоцу, који можда никад неће прочитати четири тома овог капиталног дела?

- Постоји универзална истина, нешто што бих волео да публика чује и осети, а то су речи кнеза Андреја на самрти: "Да, мени се открила нова срећа. Срећа саме душе, срећа љубави. Разумети је може сваки човек, али саздати је и људима наложити, то је могао само један Бог. Да, љубав, али не она љубав која воли за нешто, због нечега, него она љубав коју сам ја осетио први пут кад сам угледао свог непријатеља па га, ипак, заволео. Волети ближње, све људе без разлике, волети непријатеље своје, све волети. Волети Бога у свим његовим испољавањима." Суштина је - волети све. То је мисао за коју бих волео да допре до људи. Кад је прочиташ, заиста осетиш да се у теби нешто деси. Тако јасна, тачна и чиста мисао. Ретко се и у највећој литератури на тај начин долази до суштине.

* Радили сте драматизацију "Читача", "Евгенија Оњегина", "Употребе човека"... Које бисте дело пожелили да драматизујете, а још се нисте усудили?

- Оно што ми је сан, а ни сам не знам како бих то урадио, јесте "Чаробни брег" Томаса Мана. Нисам сигуран шта би овде била суштина радње и да ли ту има конкретног сукоба. Више је роман стања него радње, али се опет враћамо на причу о љубави...

* Је ли Томас Ман ваша вечна инспирација?

- Јесте. И стално му се враћам. Инспирација за "Чаробњака" био ми је "Тонио Крегер" којег сам читао на другој години Академије, са 19 година. Знате оно осећање, кад прочитате и мислите као да је за вас писано... Нешто ме је снажно водило и створило фасцинацију Томасом Маном. Прочитао сам и друга његова дела, биографије, дневнике, писма. Волео бих да му се опет вратим - у неком облику.

Фото: З. Јовановић

Ништа на силу

- НА силу не могу ништа да напишем, нити од себе да захтевам да сваки дан, два-три сата, седим за компјутером. Слутим да од таквог писања не би ништа било. Него, морам да се препустим и да дело дође "само од себе". Неки дан се не дешава ништа, некад ми дође једна реченица, а ако дођу четири целе сцене - супер! Али све мора да дође само од себе... - каже Шили, који ће с Лијешевићем радити и "Фауста" у Београдском драмском позоришту.

Пре четири деценије

ПРВИ и једини пут "Рат и мир" постављен је у нашем театру (такође у Народном позоришту) 1980. године: представу је режирао Петар Шарчевић, а у подели су били Богдан Диклић (Пјер Безухов), Драгана Варагић (Наташа Ростова) и Мики Манојлоивић (кнез Андреј Болконски).

Препоручујемо

Култура

0 0

БИБЛИОТЕКА ГРАДА БЕОГРАДА: Представа посвећена Њујорку

11. 05. 2022. у 20:12

Култура

0 0

ОБИЧАН ЧОВЕК ПОЛА ВЕКА ИНСПИРАЦИЈА: Фото изложба радова Драгослава Мирковића у Параћину (ФОТО)

30. 04. 2022. у 20:00

Култура

0 1

УМЕТНОСТ И МОДА: Две деценије колекција Јелене Здравковић - Џемпери за многе зиме

29. 04. 2022. у 22:15

Култура

0 0

ПРИЗНАЊЕ ЗА МЛАДЕ ПЕСНИКЕ: Брајовићевој "Милутин Бојић"

16. 05. 2022. у 21:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације