Култура

У УЛОГАМА КОЈЕ ДОБИЈАМ НИЈЕ БИЛО ПРОСТОРА ЗА КРХКОСТ: Марта Бјелица О "Државном службенику", јаким женским ликовима, раду са студентима...

ЈЕЛЕНА БАЊАНИН

07. 05. 2022. у 13:22

МАРТА Бјелица поред глумачких поседује и акробатске вештине од којих застаје дах.

У УЛОГАМА КОЈЕ ДОБИЈАМ НИЈЕ БИЛО ПРОСТОРА ЗА КРХКОСТ: Марта Бјелица О Државном службенику, јаким женским ликовима, раду са студентима...

Оставља нас са кнедлом у грлу и док у кадру држи убојити пиштољ и када на сцени лебди ослоњена на траке нежне свиле. Млада глумица, као вешт акробата на жици живота, преплиће улогу доцента на Факултету драмских уметности са радом пред камером и у позоришту. Инспирацију налази у сценском покрету и циркусу, а одувек је имала разноврсна интересовања. У гумачке воде упловила је још у родном Крушевцу, а наставила је њима да "броди" у Будви где се доселила са породицом када јој је било осам година.

- У Будви нема много опција, па је на почетку глума била нешто лепо, тренуци заборава на то где сам. У мојој глави је брисала чињеницу да смо се преселили. Био је то сигурни круг, у коме могу да будем довољно слободна, у коме није битно одакле сам дошла, и начин да хиперактивност усмерим. Мама је дефинитивно била највећа подршка. Инсистирала је на томе да имам пуно активности, и језике, и ритмичку гимнастику, и плес. У Будви постоје манифестације неколико пута годишње, и све што је имало јавни наступ, па чак и рецитаторска секција, све је било део мог живота - прича за "ТВ новости" Марта Бјелица, која је упечатљивим глумачким изразом скренула је пажњу на себе већ у филмском првенцу "Отаџбина". Уследиле су серије "Чизмаши", "Сумњива лица", "Жмурке", као и филмови "Изгредници", "Мамонга" и "Жив човек". После друге сезоне "Мочваре" поново је гледамо као тајног агента Крлета у "Државном службанику" на Суперстар ТВ и Пинку.

У трећој сезони "Службеника" агенти се борбе са вирусом корона. Шта је вашој ратоборној оперативки БИА био изазов?

- На самом почетку Крлетова мама је у болници, и видимо њену емотивност и да не држи више толико сопствене конце да остане оперативна, рационална и да не прави проблеме.

Било ми је драго када се у сценарију појавио заплет по коме Крле краде респираторе од Славка (Ненад Јездић). Било ми је значајно то што лик који тумачим има ту побуну, и што су сценаристи одлучили да побуну носи жена. Ово суштински јесте мушки посао, и тако се третира кроз све сезоне, па ми је као глумици пријало да се један заплет обрће око женског лика. Крле је, иначе, само неко ко трпи последице и извршава наређења.

Какву пометњу ће унети јунакиња коју игра Ана Лечић, а са којом ћете имати још сцена?

- Она ради као Славкова проститутка и ускоро ће јој бити поверен задатак да мене заведе.

Имамо заљубљивање, разне издаје и видимо Крлета како због приватног не успева да добро процени ситуацију. Из тога излази промењена, први пут је видимо да у себе сумња и да преиспитује оно у шта је била апсолутно сигурна - да је добар оперативац.

Људи ће бити у прилици да гледају "Државног службеника" од Индије до Јужне Америке. Како вама звучи овај податак?

- Чудно је, јер та информација није нешто што промени живот. Нема никакве објективне последице тога, али забавно је. Волела бих да једном попричам са гледаоцем са другог континента о томе како нас доживљава, колико смо му пријемчиви, колико смо уверљиви, да ли личимо на оно што је већ видео у америчким серијама или има неки нов дојам који потиче из нашег менталитета. Када смо чули како звучимо на шпанском, јавило се и детиње узбуђење. Не знам да ли нас у тим земљама гледа десеторо људи или нас гледају хиљаде, али свакако годи, лепо је. Будеш поносан.

Од почетка вас гледамо у јаким женским ликовима, који имају став и оштрину. Да ли је то део вашег карактера или само наша перцепција?

- У једном тренутку живота неговала сам директност и став да си самим присуством позван да кажеш мишљење. То сам вредновала и код других људи. Али временом сам сазнала да се то не третира увек добронамерно и да је начин некад много важнији од садржаја. Стално добијам директне, борбене ликове, и некада ми је било и непријатно, имала сам потребу да одбраним своју нежност, крхкост, другу страну коју улогама нисам могла да покажем.

Онда сам схватила да то не треба да ме фрустрира, и да ме другачији избор улога не би учинио толико срећном. Када си млад, на почетку, што је нешто захтевније, мислиш да је значајније. Више немам потребу да се браним од тога, али верујем да могу да створим погрешан утисак, да могу да изгледам опакија него што јесам. Нисам љубитељ људи који су безлични, који немају став, па имам потребу да приступам директно и аналитично, а то некад оставља утисак хладноће.

Да ли би онда био изазов да ту крхкост покажете, било приватно, било кроз улогу?

- Приватно не желим да показујем. Не привлачи ме да приватност делим осим са људима са којима одлучим да то учиним. Што се тиче посла, наместило се да није било простора за крхкост. Природа улога које су ми долазиле, и које сам бирала, била је таква да се та моја страна још није јасно показала. Али верујем да је то питање тренутка.

После основних студија остали сте на ФДУ где сте недавно постали доцент на предмету сценски покрет. Како изгледа када као млади предајете још млађима?

- На почетку је било чудно јер сам била предавач у тренутку када сам и сама студирала. Од студената који сада долазе већ ме дели десетак година, и лакше је јер пристају на то да сам професор. Али колико год да постоји академско обраћање, ја сам пре свега глумица, и даље сам у истим проблемима, дилемама, мукама, сумњама као и они. Могу да поделим своје искуство и да их охрабрим, али једини исправан пут је онај који сами сматрају исправним. Наметање било каквог става на самом почетку може да им буде оптерећујуће, а ни сутра не треба да буду у ситуацији у којој су нешто урадили због неког другог. Свакако радим у славу индивидуалности и покушавам да их охрабрим да мисле самостално. Укупно имамо шездесетак студената, који имају сценски покрет, са којима си нужно много ближи него да им предајеш у амфитеатру, и њихова разноликост ми даје свежину. Схватила сам да је различитост важнија него што сам мислила, важнија од наметања дисциплине.

Када кажете да морају сами да изграде пут, како објашњавате свој? Шта је карактеристично за вашу индивидуалност?

- Генерално нисам била стрпљива. Рад на факултету ми је помогао да савладам ту своју плахост, али сам својеглава и волим да буде како хоћу или никако, мада ми се чини да се и то мења. Када са студентима разговарам о дилемама о послу и раду на факултету, могу да понудим нешто што можда уопште није применљиво. Али мислим да им значи када са њима поделим да смо у истом проблему, и да ћемо вероватно заувек бити, јер је то природа посла - сумња, одсуство сигурности и самопоуздања.

О чему сада маштате? Имате ли визију тога што би вас испунило?

- Прошле године радила сам мастер представу, драматизацију романа Аглаје Ветерањи "Зашто се дете кува у паленти". Применила сам неке форме којих сам се раније бојала и почела да се бавим "циркуском свилом". То ми је искуство донело контакт са публиком која није далеко у мраку него ту, у амфитеатру, у кругу око мене, што ми је много значајније.

Стална могућност грешке, која може да буде фаталнија од погрешеног текста, јер су могуће озбиљне повреде, даје адреналин и опасност, што ми је вратило већу жељу за позориштем него икада. Чини ми се да сам на корак од тога да знам шта бих волела да радим. Немам тачну дефиницију шта би то било. Свакако има везе са циркусом, нечим што је телесно, ослобађајуће.

Када се завесе спусте у позоришту, камера угаси, публика изађе из циркуса, где кренете, где налазите контратежу?

- Код куће, свакако. Али мислим да инспирација није увек тако неухватљива као што се људима чини. Не узмеш увек књигу са полице, прочиташ нешто, па те запахне талас инспирације. Некада инспирација дође ненадано, од других људи, и чини ми се да је све што ме је покренуло дошло након људског контакта који ми је нешто отворио. Онда од нас зависи шта са тиме радимо. Генерално, контратежу увек налазим у људима, и они махом немају никакве везе са мојим послом.