МИСИЈА ТОКОМ АМАЗОНА ЗА МЕНЕ ЈЕ БИЛА ПОПУТ СТАЗЕ ЖИВОТА: Хејзен Одел, звезда "Примитивни опстанак", о авантури са природом

КАКО је то небројено пута поновио, за Хејзена Одела, експерта за преживљавање у најсуровијим условима које дивљина у својој креативности може да осмисли, повратак у цивилизацију и живот на једном месту увек су били највећи изазов.

Фото Национална географија

На каналу Национална географија од 5. маја, четвртком у 21.00, почиње са приказивањем шеста сезона његовог документарног серијала "Примитивни опстанак" који нас овог пута кроз 11 нових епизода води у негостољубиву Амазонију, где је потребно велико животно умеће да бисте сачували живу главу, а камоли за пут од скоро 700 километара који је за потребе овог шоуа савладао четрдесетосмогодишњи авантуриста и заљубљеник у природу. У ексклузивном интервјуу за "ТВ Новости", Хејзен Одел говори о новој сезони, присећа се почетака своје животне мисије и открива нам да ли би и Србија могла постати његов терен за "Примитивни опстанак".

- Наравно. Преживљавање у дивљини само је део мојих интересовања. Откривање свих скривених тајни наше предивне планете, њених природних лепота, али и учење о другим културама и живот са тим људима, то је оно што ме испуњава још од детињства. Моја авантура траје већ две деценије и најдражи сувенир који сам понео са собом са те екскурзије јесте управо чињеница да се данас осећам као дете света. Цела планета је мој дом, и увек сам најсрећнији када сам у покрету. И наравно да бих посетио и Србију. И знам да у вашој земљи имам сјајног колегу, Андреја Маричића, кога изузетно ценим. Ко зна, можда снимимо заједно неки специјал из Србије - поручује на почетку разговора светски познати истраживач који је први контакт са природом остварио још као тинејџер.

Фото Национална географија

Када сте се први пут заинтересовали за природу? Сећате ли се тог тренутка?

- Наравно, био сам још дечак. Природа, животиње и свет уопште занимали су ме још од малих ногу. Љубав према тим стварима развио сам уз књиге које ми је отац куповао.

Занимало ме је све о местима која никада нисам посетио, рептилима, инсектима... Са оцем сам често обилазио сва места о којима сам маштао. Он је такође делио моју страст и подстицао је то код мене. Бирали бисмо дестинацију тако што бих отворио неку од својих књига и ту бих нашао инспирацију за нашу нову авантуру. На прво самостално путовање отишао сам након што сам завршио колеџ, негде са 19 година. Сећам се да сам имао 200 долара у џепу. Продао сам свој бицикл, акваријуме које сам имао скоро целог живота, неко време сам косио травњаке и тај новац уложио у авионску карту до Еквадора и моје прво велико путовање у само срце амазонске џунгле.

Како је изгледало то ваше прво путовање у Амазонију у односу на ово у ком сте се после 20 година поново вратили баш тамо одакле сте и почели?

- Сада сам, наравно, много искуснији, али Амазон и кишне шуме су били и остали највећи изазов у мојој каријери. Када сам први пут путовао, са собом сам имао џак пиринча и нешто залиха рибе. Моја намера је била да останем око три недеље, док не потрошим то што сам имао код себе и тиме сам био презадовољан. Међутим, ускоро су тамошњи домороци почели да ми прилазе и да се спријатељују са мном у жељи да ме науче како да живим од онога што ми природа нуди, а не само од онога што сам пазарио у продавници. И пратили су ме на сваком кораку, допуштајући да живим са њима, вероватно највише из страха да бих умро ако би ме препустили самом себи. И тако сам, уместо три недеље у Амазонији, остао осам месеци. И тако је настала и моја емисија "Примитивни опстанак".

Фото Национална географија

После две деценије, изазов је много сложенији и већи. Како је изгледао повратак џунглама Амазоније?

- Без имало преувеличавања тврдим да је ово било нешто најтеже што сам урадио у животу.

Први пут сам у неколико наврата био потпуно сигуран да нећу преживети. У серијалу ћете видети моје путовање кроз 500 миља најсуровије природе на свету, и то у климатски најнеповољнијем тренутку за опстанак човека - у доба монсуна. Тада се амазонска џунгла претвара у предео из пакла за људе, али за животиње то је рајско доба. Време када је џунгла најживља и када све цвета. Управо због тога сам и одабрао баш овај период за моју авантуру, у потпуности свестан свих опасности које ме очекују. Ова мисија је била толико ризична да чак ни продуценти и тим Националне географије испочетка нису желели да је сниме. Ипак, успео сам да их убедим.

Који део овог путовања је био најопаснији?

- Сваки. Прво што су временски услови били такви да се могу описати само као екстремни.

Високе температуре, огромна влажност ваздуха, киша, спарина... Све и да немате читав свет око себе који само чека тренутак да вас убије, довољна је та клима да већ кажете себи - како ћу преживети? Међутим, после пар корака схватите да је клима ваш најмањи проблем. Из крошњи и траве вребају вас најотровније змије на свету. На биљкама су инсекти и отровне бубе. Једна од њих покушала је да излеже своје црве испод моје коже. У води су кајмани, пиране, електричне јегуље. Са једном од њих сам имао и близак сусрет, који сам једва преживео. Први удар ме је готово паралисао, а следећи би ме, да се нисам ни сам не знам како извукао из воде, без сумње убио. Осим рептила и инсеката, ту су предатори који мотре на сваки ваш корак. Једноставно, џунгла није средина за човека, али је прелепо место за упознавање живота у свом нетакнутом облику.

Фото Национална географија

Да ли сте у неком тренутку помислили да одустанете?

- Нисам помислио да ћу дићи руке од даље борбе, јер сам у ову мисију и кренуо да бих на неки начин победио себе. Пред сваким следећим изазовом бих терао себе да одем још даље, бодрио сам се да изведем немогуће и да стално идем напред. На неки начин, свако такво путовање има много сличности са тиме како се односите према животу. Ова мисија од 700 километара са једне на другу страну јужноамеричког континента пратећи ток Амазона за мене је била попут стазе живота. Знао сам шта ми је циљ и да је једини пут који води до њега онај који води ка напред, без освртања. Тако се остварују и победе у животу. Али лагао бих да не признам да се у неколико момената нисам поколебао, и то не да ли желим да се изборим са задатком који сам себи поставио, већ да ли ћу то физички моћи да изведем. Можда ми је највећи изазов био тренутак када сам се усред путовања нашао пред огромним гранитним литицама, високим стотинама метара и глатким попут стакла. Штрчале су у небо усред тог зеленила, без икакве могућности да их заобиђем. Једини пут био је ка горе. Успон уз те гранитне громаде био је нешто најтеже што сам урадио у животу.

Како бисте описали тај осећај када се нађете на циљу, када знате да сте победили чак и себе?

- Тешко је то описати само једним осећањем. Има ту и поноса, среће, неверице, адреналина. Али за мене је можда најупечатљивији неки чудан осећај мира - знате да сте остварили своју сврху. Чини ми се да је тај осећај смисаоне испуњености нешто најлепше што човек може осетити.

Препоручујемо

Култура

0 0

РАЗОТКРИВАЊЕ ОСАМ НАЈВЕЋИХ СВЕТСКИХ БЛАГА: Премијера три документарна серијала, 4. априла, на Вијасатовим каналима

01. 04. 2022. у 13:30

Култура

0 1

НАЈВЕЋА НАУЧНА И ИНЖЕЊЕРСКА ОТКРИЋА - Документарни серијал "Хладни рат: технолошка трка" на Националној географији

20. 03. 2022. у 19:48

Култура

0 1

ОТКРИВАЊЕ СВЕТА МОЋНИХ МАШИНА: Нови циклус ТВ саге о највећим инжењерским чудима

05. 03. 2022. у 17:26

Култура

0 0

ОД ДИНОСАУРУСА НА АЉАСЦИ ДО МАСАКРА У ТАЛСИ: Узбудљиво путовање Америком на каналу Национална географија у фебруару

06. 02. 2022. у 10:38

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације