ОД ГЕНИЈА ДО ЛУДАКА ФАЛИ САМО ЈЕДНА ДЛАКА: 150 година од рођења великог руског композитора Александра Скрјабина (1872-1915)

МУЗИКА која није са овога света. Музика као ватромет звука и боја. Музика која ће нас увести у више стање слушања - у екстазу.

Александар Скрјабин, Фото Википедија

Све ово су одлике онога што је одликовало музички израз Александра Скрјабина. Рођен у племићкој породици, само 28 година након Шопенове смрти, Скрјабин се обично означава као Шопенов музички руски брат. Музика му је у највећем делу тонална, али се у тој мери ослања на дисонантна сазвучја да отвара путеве новог размишљања у музици 20. века.

Композитор који је био стално на корак од генија и лудака, дебитовао је у јесен 1894. као пијаниста са целовечерњим концертом на којем је изводио своје композиције. Иако те године Клод Дебиси компонује превратнички "Прелид за поподне једног фауна", музичка клима у Европи и Русији и даље је претежно деветнаестовековна. Само годину раније умро је Чајковски, на руској музичкој сцени још су "патријарси" Иполит-Иванов, Аренски и Глазунов - композитори којима је продубљеније схватање музичке колористике био максимум размишљања о проширењу музике као стриктно звучне уметности.

А онда се на руском музичком небу појављује "пробна летелица" која лако достиже надзвучне висине и у тој музичкој стратосфери где се са велике висине види стара музика, поглед заправо окреће ка музичком космосу где се већ јасно назире музички рај (који још помало личи на Вагнерову "валхалу") којем се стреми.

Скрјабинова музика тако се упућује управо ка тој граници звука који нас уводи у поље других и виших изражајних могућности. Синестезија чула; потпуност ужитка; препорођен слушалац који са концерта излази, ако не као надчовек, а онда као човек који схвата да у елементима реалности нема шта да тражи ако захтева потпуни мир и целовито сазнање - то је био крајњи циљ Скрајбинове музике.

Када би данас неки млади композитор на подијум изашао с овим идејама, био би прво исмејан, а онда би му била препоручена психијатријска терапија, али трећа деценија 21. века, коју данас живимо, није ни налик последњој деценији 19. века. У то време и у Европи, а нарочито у Русији буја мистицизам храњен отровним плодовима покрета какав је био Fin de sicle("Крај столећа") и другим окупљањима интелектуалаца оног времена који виде да је "цивилизацијски пакт" након револуција 1848. потрошио своје гориво и да наступа период неизвестан по свему.

Александар Скрјабин, Фото Википедија

Треба побећи са овог света, мисле тада многи, а у Русији ова мисао добија и додатни ехо једењем плодова православног мистицизма. Персонализам треба да ступи на сцену уместо било каквог колективизма. Можда је ово стајалиште најбоље и за Србе и за Русе објаснио владика Николај Велимировић када је написао: "Наш религиозни мистицизам нема у себи ничега магловитог, нејасног, мрачног или мистифицираног. То наше учење о узрочности је јасно и неизмисливо. Ако би то учење морали назвати некаквим изумом - назвали би га најпре персонализмом. Колебајући се између Бога и сатане, човек, кога Бог подржава а сатана обмањује и одмаже му, иде онамо, ако и осећа приврежност к материјалном свету, животу и срећи у кратком магновењу свога постојања овде на земљи."

Трагање за мистичном светлошћу, без магловитости или било каквих нејасноћа, обележило је и стваралаштво Александра Скрјабина. Сам композитор мислио је да је, ма колико хармонски и мелодијски његова музика била компликована, његова идеја несумњива, светла и у крајњем случају оптимистична. Да ли су ствараоца разумели његови савременици? Па, не баш, упркос томе што је Толстој са Јасне Пољане још пред крај 19. века поручио са је Скрјабинова музика "дело генија".

Скрјабин је последњи концерт одржао 2. априла 1915. у ратном Петрограду. Тада је извео обиман програм својих дела. Критика је ову лабудову песму оценила као "инспиративну", а сам композитор, који је те вечери извео и своју захтевну "Трећу сонату" (са композиторовим радним поднасловом "Стања душе"), поверио се ближњима да је на том наступу доживео подвојење: од сале, од публике, од свог тела, па и од своје музике коју је изводио. Ако је веровати тим "ближњима" композитор, који је изненада потом, само десет дана касније умро у свом московском стану, стигао је до своје "валхале" и потом издахнуо, оставивши своју музику да се ка рају упути пречицом или обилазним путем. Обилазни пут деловао је вероватнији, јер су бурна и смутна времена ступала на историјску сцену.

Скрјабин након своје смрти ни једног тренутка није пао у заборав, али како су године пролазиле, крајњи композиторов циљ постајао је све удаљенији и неухватљивији. Скрјабин се након Првог светског рата на Западу практично не свира. Онда креће ка Европи река белогардејских избеглица. Многи у свом мистичном руском срцу носе и Скрјабина. Овај композитор тако се тврдоглаво враћа на концертне подијуме Париза, Лондона, па и Њујорка и Лос Анђелеса. На Западу га схватају као енигмату: на његова дела се гледа као на веома компликовану партију шаха која стално провоцира најинтелигентније међу практичарима да је схвате, али како Скрјабинова музика нема за циљ бриљантни "мат у два потеза", смисао практицистичког испитивања Скрјабиновог дела лишен је смисла у самој основи.

Ни живот Скрабинових дела у Совјетском Савезу не може се окарактерисати као известан и блистав. Мистик насукан на обале Октобарске револуције није се могао надати дочеку са "хлебом и сољу". Скрјабинова музика се свира али у тој музици ни након поновљених покушаја не може да се нађе искра која ће потврдити иједан Лењинов филозофски социјалистички постулат. Да су социјалистички прегаоци, наиме, нашли бар одблесак објективног идеализма у Скрјабиновој музици, она би била изједначена са достигнућима "Руске петорке" (Кјуи, Балакирјев, Бородин, Мусоргски, Римски-Корсаков) који су се мистицизму окретали "пристојно", само на нивоу пратеће музичке фигурације и ипак успутних музичких размишљања. Е, баш у тој, слабости или недоследности, у СССР проналазе основ њихове "објективности", па их на леђима Хегела и Енглеса лако укључују у свакодневни совјетски живот. Са Скрјабином није био такав случај.

Овај тврдоглави "чичак" светске музике зато и данас тражи кључ за свирање на подијумима.

Упркос великим захтевима које ставља пред извођаче, многи пијанисти свирали су га на епохалном нивоу. У Совјетском Савезу пре свих Владимир Софроницки (рођен за Скрјабиновог живота, 1901). али и Александар Голденвајзер, Самуиил Фајнберг и Игор Жуков (најдоследнија соцреалистичка транспозиција Скрјабина, али не без импресивности).

На западу Скрјабина најбоље свирају такође пијанисти руско-совјетског порекла: Владимир Ашкенази и Владимир Хоровиц. Најновији снимак још једног руског пијанисте Евгенија Кисина ("Трећа соната" и "Пета соната") из 2005. године, писцу ових редова се чини као вероватно најприближинији одраз велике већине Скрјабинових слојева. Упркос томе, чини се да столеће које живимо и она која следе још чекају извођача који ће одсиврати "све Скрјабинове ноте" и тиме нас, ваљда - увести у музички рај.

А можда ће пре тога, у 21. веку који опасно стреми једној другој врсти "персонализма", Скрјабин бити проглашен за лудака, јер му са становишта данашњег просечног једнодимензионалног конзумента друштвених мрежа за то фали само "једна длака".

Препоручујемо

Познати

0 1

ОЗВАНИЧЕНА ФУНКЦИЈА : Раде Радивојевић води удружење композитора

14. 06. 2021. у 23:00

Култура

0 4

ПЕВАМО У ЧАСТ ТЕОДОРАКИСА: Симфонијски оркестар чувеног композитора са хором и солистима одржаће три концерта у Србији

06. 11. 2021. у 11:44

Култура

1 0

ИДЕЈЕ У НОВИМ ПРОСТОРИМА ДУХА: Сећање на композитора Срђана Хофмана (1944-2021)

05. 10. 2021. у 09:04

Друштво

10 9

МОЈ ОТАЦ ЈЕ БИО ШЕФ ТИТОВОГ ОБЕЗБЕЂЕЊА: Српски композитор открио - Ево ко је 1988. знао да ће се распасти СФРЈ!

29. 07. 2021. у 00:45

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације