МИЛОВАН ЈЕ ПРИДЕВ МИЛОВАЊА: Искре из сећања на пријатељство са великим и свестраним писцем

А САДА, када су исписани некролози и побројана сва Витезова дела и награде и друга достигнућа у животу овоземаљском - нешто савим лично.

Фото Архива Новости

Кад сам се освестио да га више неће бити уживо, нити код нашег "Коларца" (авај, од недавно нема више ни "Коларца"!), окрећем се сећањима на један леп и пун заједнички живот о коме можда вреди понешто записати. Док преврћем његове књиге паде ми на памет да би се само од посвета на овим књигама могао сачинити леп мали есеј, збирка епитафа уз један пређени пут, записа о откинутом и присвојеном времену коме није дозволио да мине без белега. Посвећивао је огромну пажњу датумима, именима и збивањима, отимао писмена од заборава и ништавила. Чудо једно колико је памтио живописне искрице које су, међутим, откривале скривени смисао много важнијих ствари.

То што је волео и пасионирано памтио српску историју саткану од јарких догађаја, али и скривених, заборављених детаља, временом је створило најбољег српског филмског сценаристу о нашој новијој историји. Из полузаборава је пред наше очи извео пуну галерију ликова који су градили нашу савремену државу, од Карађорђа до Пашића, од Кнежевине, преко Краљевине Србије до несрећне Југославије, затим целог Пантеона српске науке и уметности XIX и XX века, који су као ђаци професора Вујића улазили у његов поменик, до скица и портрета народа окупљеног испод старог словенског храста-записа уочи великих погибија и страдања и светковина. Сада, када се прегледа цео његов историјски опус сливен у мали и велики екран израста у оријашкој величини судбина племена српског.

Фото Промо

Витез је био његов телевизијски и филмски тумач, - полихистор покретне слике. Обећао сам нашем заједничком другу Бати Милановићу да ћу за зборник који припрема о Миловану, ако ми Бог да, написати нешто о овом великом филмском знаку, кога је Витез добро разумевао и пунио живим ликовима.

Ево једне искре из сећања: на промоцији моје књиге о Бати Живојиновићу у Кинотеци испричао је како је живот ушао у филм у лику његовог омиљеног професора историје Милана Поповића из Ужичке гимназије, којега је извајао у племенити лик "професора природних лепота Божовића" у култном филму "Лајање на звезде" (1998). После премијере у Ужицу, на коју је, наравно, био и стари професор, одевен у празнично одело, усред опште пажње и новинара којима је давао изјаве, сав важан, сијајући од среће, хвалио се: "А! Јесте ли ме видели као Бату Живојиновића!". Милован је живом речи подвукао ту границу мита и збиље којом се вечито креће филм, чију је снагу умео да употреби боље него иједан наш писац.

Али о том, потом. Вратимо се Миловановим записима на поклоњеним књигама. Једном, исписујући ми посвету на свом роману "Симфонија Винавер" (увек у "Коларцу", где смо "оверавали" свако његово издање) потсетио ме је да сам га управо ја одвео у ону уличицу више Ђерма, у којој је живео и умро Станислав Винавер, наш заједнички митски предак. То сам био потпуно заборавио, али није Милован, који ми је онда потанко описивао дочек нове 1967. године у кући мог деде Николе на Лиону, недалеко од Винаверовог боравишта.

Гледао сам га бело не сећајући се ичег у вези са тим. Брецнуо се Милован: "Да ниси заборавио и онај мој први интервју у животу?"

- "Не сећам се, жив ми ти. А коме си дао тај интервју?". Скочи Милован, сад већ мало љут:

"Па теби, аман!" и севну братска, нежна, ужичка псовка. "Како бре ништа важно не памтиш?" гунђао је, онако миловановски, кроз нос и већ исписивао под датумом "дан уочи 27. марта 2019. у Коларцу" целу повест о том свом и нашем првом интервјуу у листу "Сусрет" у коме смо заједно почели 1966. године. Како то већ живот намести, срели су се тамо, пре више од пола века, студент родом из Витезовића, Белоперица код Косјерића, који је почео да ту објављује поезију и афоризме и моја маленкост, београдски господичић из Крунске и Доктора Кестера улице, после Ђуре Салаја, сада Десанке Максимовић - цела једна историјско-књижевна топофрафија исписана је на том месту, јер је мало ниже у истој улици становао Оскар Давичо, код кога је млади Милован долазио "као на ћабу". Одмах лево, у Краља Милутина, до негдашње Кинеске амбасаде, био је Градски комитет омладине Београда, где је основан тај омладински лист "Сусрет" (ту сам маја 1966. као матурант оближње Осме гимназије, добио награду за филмску критику, што ми је некако определило сав даљи живот). Један мој млади колега, Зоран Стефановић, помогао ми је недавно да прикупим приближну своју библиографију (од око 3000 јединица, што никада, понављам никада, не бих сам успео!) у којој заиста стоји тај интервју са студентом - песником Милованом Витезовићем под насловом "Пола лиричар - пола сатиричар"! Сад ја славодобитно ископирам тај текст и зовем Милована да му га некако уручим а он, као онај његов "професор Божовић" донесе у "Коларац", оригинал тог текста, пажљиво уденут у паспарту, урамљен. "Ваљда овако заслужује мој први интервју у животу!".

Опростиће ми Милован што ћу одати да је ту био и један стих по коме смо памтили оно време. Љубавни. Милован се беше загледао у једну Тању и написао јој читаву поему, са рефреном "А Тања кад се сања...". На крају, у потпису, римовано: "Милован је придев миловања".

Препоручујемо

Друштво

0 4

"ЧОВЕКУ КОЈИ ЈЕ ПОСТАО ИНСТИТУЦИЈА СРПСТВА": Радован Караџић се читуљом опростио од Милована Витезовића (ФОТО)

25. 03. 2022. у 10:48

Култура

0 2

ТРАЖИО СЕ У СВОМ НАРОДУ: Моје порекло је српско, мој језик је српски, моје мисли су српске

24. 03. 2022. у 10:33

Култура

1 0

КАКО ТАНЈУГ ЈАВЉА...: Ово су цитати из "Лајања на звезде" које сви памтимо

23. 03. 2022. у 17:28 >> 17:28

Култура

0 1

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ О СМРТИ ВИТЕЗОВИЋА: Црни барјак над књигом - "Колоне преминулих у време ковида предводе српски писци"

22. 03. 2022. у 17:41

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације