Култура

ПРЕПЛИВАЛА ДРИНУ, ПАЛА У ЖАРУ И ПОСТАЛА ШПИЈУН: Љубинка Кларић о серијама "Коло среће" и "Клан", несташлуцима из детињства, Америци ...

ЈЕЛЕНА БАЊАНИН

06. 03. 2022. у 17:36

ЉУБИНКА Кларић већ две деценије успешно претвара искуства и емоције у игру глуме и живота. Каријеру је почела 2001. у филму "Нормални људи", за који је на Филмским сусретима у Нишу добила признање "Царица Теодора".

ПРЕПЛИВАЛА ДРИНУ, ПАЛА У ЖАРУ И ПОСТАЛА ШПИЈУН: Љубинка Кларић о серијама Коло среће и Клан, несташлуцима из детињства, Америци ...

Уследиле су улоге у бројним филмовима и серијама, као и на сцени Београдског драмског позоришта. Када је отишла у Америку, Љубинки је из Србије стигао позив да игра жену која се сели из града у село и пружа отпор свему што је окружује. Била је то рола учитељице Дуње у серији "Мој рођак са села", коју је публика веома заволела. Драгу Лолу из комедије "Тате" заменила је Цвета у крими серији "Клан". Тренутно радним данима у 21.00, на ТВ Прва, гледамо теленовелу "Коло среће", а глумицу питамо када се коло среће завртело у њеном животу.

- То је двоструко питање. Могу да вам кажем "од како сам се родила" или "још се није завртело". Ваљда смо срећни што смо живи, што живимо тако како живимо, и могу рећи да имам среће што имам лепог сина, што се бавим послом који волим, што је остатак породице, који је још ту, добро. С друге стране, ако је срећа то да имамо разне лагодности у животу, да не мислимо и да немамо брига, то се још није завртело. Мислим да се у мом случају неће никад ни завртети. Зависи од тога на чему смо све захвални, то је у ствари одговор. Неком се врти, а неко чека да му се заврти. Неко уме да цени оно што има, а неко чека боље дане. Наравно да сам захвална. Да нема свега што сам набројала, шта би друго било срећа - истиче за "ТВ новости" Љубинка Кларић.

Серија "Коло среће" је стекла велику гледаност. Шта је највише допринело том успеху?

- То што није прављена као обична теленовела. Систем рада јесте хиперпродукција, ради се брзо и много, емитује се сваки дан. Али мислим да серија више личи на старије серије РТС-а. То је породична прича, па има и туге и духовитости и сентименталности. Има и плејаде ликова и добрих односа, и зато мислим да су људи једноставно препознали нешто од квалитета који је постојао у старим РТС-овим серијама.

Играте жену са маргине, која ради на пијаци. Шта вам је највише помогло да улогу Данице изградите тако уверљиво?

- По занимању сам шпијун и шпијунирам све људе. Скупљам разна искуства и волим да се нађем у свакој ситуацији, да поседим и попричам са сваким, да посматрам сваког. Када сам била мала, моја бака је живела у Бањи Ковиљачи, моја покојна мама је оданде, и проводила сам тамо по два-три месеца, неких петнаест година. Када сте два месеца у том окружењу, научите свашта - и начин размишљања и понашања, и духовитости и недуховитости, и туге и муке, тако да су ми сећања наврла и помогла да изградим лик.

Инспирацију за Даницу пронашли сте, дакле, у обичним људима.

- Мислим да је обични људи препознају, и зато је и воле. Једноставна је жена која једноставно реагује и на комичне и на драматичне ситуације. Гледаоци препознају свакодневницу једне обичне жене из малог места.

Занимљиво је што сте о тој серији рекли да однос Данице и главне јунакиње Маре подсећа на однос Телме и Луиз. Каква је ваша сарадња са Нелом Михаиловић?

- Ми се обожавамо. Никад нисмо радиле заједно, познајемо се, али ово нам је прва сарадња, и што би рекла Дана, хемикалија је прорадила између нас. Догодио се "клик" и Нела и ја се стварно добро забављамо на снимању. Можда ћете приметити да има доста приватног смеха у нашим сценама, као да желимо да засмејемо једна другу баш у току кадра. Мислим да су те сцене драгоцене, та пријатељства и та љубав коју Дана и Мара имају једна за другу. Пронашле смо и Нела и ја у себи како се воли пријатељица, а мислим да смо се и приватно веома заволеле.

На Фесту је била претпремијера друге сезоне серије "Клан", за коју сте рекли да се разликује, јер има нешто "тарантиновско"?

- Неки од глумаца гледали су сиров материјал и кажу да је специјална, да је цела "тарантиновска". Што се мене тиче, Цвета се разликује од мог глумачког опуса, јер има неко лудило, а нема срчаност. Дешавају се ситуације које су потпуно сумануте, у којима она има врло успорене реакције, што доводи и до комике и до страхоте. Једва чекам да погледамо. Поносна сам на оно што сам снимила. Цвета није једини женски лик, јер има доста ликова супруга тих криминалаца, али је можда главна међу јунакињама, јер је жена мафијашког шефа која има своју причу. Цвета је и даље домаћица, и то изазива разне духовите ситуације. То можда прави контраст свему ономе што ће се догађати у серији.

На почетку сте поменули хиперпродукцију. Како данас, када се много тога снима, доносите професионалне одлуке?

- На основу сценарија, на основу тога ко шта ради, на основу екипе која снима и на основу хонорара. Врло једноставно. Већ сам говорила да смо ушли у златно доба серијског програма. У Србији се још од времена старе Југославије није радило толико пројеката, и за сваког има понешто. Само молим бога да не престане. Постоји чак и избор, што је добро за сваког глумца, јер га током ових двадесет година моје каријере некада није било.

Нисте само телевизијска већ и позоришта глумица, имате завидну каријеру на даскама Београдског драмског позоришта. Како то уклапате и да ли вам је лепше пред камером или на сцени?

- Никад нисмо имали школу какве постоје у свету, да човек постане само филмски или позоришни или телевизијски глумац. И једно и друго ми доноси радост. И једно и друго је напорно на свој начин. Ако се радујеш улози и глуми, и ако има смисла то што радиш, свугде ти је лепо, и пред камерама и у позоришту.

Мислим да сте једном рекли да се радујете глуми, и да сте се зато определили да се њоме бавите.

- Звучаће незахвално зато што постоје много тежи послови, али 12 сати снимања није нимало лако. Није потребно само негде да будете 12 сати, него је потребна концентрација и гомила текста и да то све изгледа како треба. Ако се то понавља сваки дан неколико месеци или пола године, заиста мора да постоји радост која би вас мотивисала да устанете у шест ујутру. У супротном је заиста мучно и мислим да глумци и на основу тога бирају велике пројекте.

Где је онда ваше поље за маштање, разиграност и уживање?

- Сваки секунд испред камера. Кад крене, онда је то као лавина, и не престаје. Ту настају магија, креативност, духовитост, идеје, надоградње. И онда си срећан, срећна је екипа која ради с тобом, колеге су срећне, техника је срећна, редитељ је срећан. Ако тако тече дан, све је много лакше. Дођеш кући уморан али задовољан.

Да ли постоји улога - била позоришна, филмска или телевизијска - на коју сте најпоноснији?

- Можда могу да истакнем "Нормалне људе", који су били значајни за почетак моје каријере. Десило се да веома рано, у двадесет и првој години, имам прилику да играм у таквом филму, и да добијем награду "Царица Теодора". Када враћам филм, када погледам нешто старо што сам радила, увек мислим да је могло другачије и боље. Има у позоришту доста улога за које могу да кажем да сам на њих поносна. Али све се мења у животу, па и у позоришту и на телевизији, а и ви сте другачији. Живот је такав, није увек исти.

Шта би било другачије да сте остали у Америци?

- Нисам сигурна да бих се бавила овим послом. Сигурно не бих могла да одгајам сина онако како бих желела. Веома сам захвална на томе што сам се вратила. Неки људи одавде знају да тамо уопште није лако и да бих после 15 година можда још стајала у реду да одиграм малу епизодну улогу неке Украјинке и добијем парче текста како бих ушла у неки синдикат да бих могла да постављам услове и да чекам, и чекам, и чекам. Најгори део глумачког посла је чекање. Почела бих нешто друго да радим, научила бих. Не могу да кажем да умем било шта тако добро да радим као што умем да глумим. Можда бих чистила, шта знам, одлична сам у томе. (смех)

Помињали сте одласке у Бању Ковиљачу, одакле сте црпли искуство. Чега се још сећате из детињства?

- Имам лепе успомене на детињство које мој син никад неће имати. Та слобода без контроле, где смо сви небезбедни, а безбедни у исто време, и друштво које се не бира него се напросто воли. Свега тога више нема у данашње време. Можда је недостатак компјутера и свих друштвених мрежа које сада постоје чинио детињство лакшим, безбрижнијим и једноставнијим.

Који је био ваш највећи несташлук тада?

- Па, било их је... (смех) Ишла сам са другарицом у крађу воћа, носиле смо најлон чарапе на главама да нас не препознају, и пала сам са ограде пошто сам смотана. Упала сам цела у жару, што се такође догодило због неспретности. Да сам била мало вештија, ко зна, можда би било боље. Иначе, препливала сам Дрину и само се вратила кући. Сад кад гледам Дрину, помислим да сам могла да се удавим, а да нико не зна. Деца не знају за страх и то је оно што је лепо. Са седам година сам у Београду прешла Стари мост, који се све време тресао. Када сам дошла кући и рекла мами шта сам урадила, одвратила је "Сачекај, сад ћу да те убијем, само да оду гости". Пошто гости нису отишли, поново сам дошла и рекла мами "Сада ћеш морати да ме пребијеш, јер ми се много спава". Није ме дирала, наравно.

Чини се да сте одувек били авантуристичког духа.

- Не, нисам била, само су ми навирале идеје. Била сам иначе врло мирно дете и моји родитељи нису имали проблеме са мном. Одједном бих добила идеје које би могле да ми угрозе живот. Хвала Богу што нису, а јесу се испоставиле као невиђене авантуре.

Да ли вам и сад навиру идеје да урадите нешто што излази ваше зоне комфора?

- Сада само у глуми. Вероватно је игра, која је постојала некада кад сам била дете, пренесена кроз посао на нешто друго. Сада, са 45 година, не пада ми на памет да доводим себе у ризичне ситуације. Али у глуми могу да останем дете.

У чему ћемо вас ускоро гледати? Коју улогу припремате?

- У Малом позоришту од јуна ћу почети да радим Молијеровог "Мизантропа" и играћу Мизантропа. То је концепт младог редитеља Југа Ђорђевића, који хоће да исприча причу са становишта жене, и баш се радујем да играм главну мушку улогу. Премијера се очекује 10. септембра. Видећемо и да ли ће бити друге сезоне серије "Коло среће".

17. 07. 2021. у 10:38

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Свет

0 10

ТУРСКА ДРХТИ ПРЕД ПРЕТЊОМ ИЗРАЕЛА: Избија трећи светски рат? (ВИДЕО)

МИНИСТАР одбране Турске, Јашар Гулер, изјавио је да Израел може да нападне Турску, чиме је подржао раније изјаве председника Ердогана, који је Израел описао као директну претњу за земљу.

14. 11. 2024. у 17:17