СРПСКИ ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ НАД АМБИСОМ: Србија је држава која има најмањи број часова матерњег језика у тзв. региону Југославије

ПУТ ка амбису за српски језик и српску књижевност трасиран је по читавом српском културном простору који подразумева више држава, а креирали су га и у Србији и у иностранству.

Фото П. Митић

Неки су нас њиме радосно водили и воде нас у програмираном смеру, али је - срећом - међу српским интелектуалцима много и родољуба који су обртали смер нашег кретања, удаљавајући нас од понора који сви можемо сагледати. Међу онима који су нас враћали идентитетским константама у култури био је и Александар Јовановић, велики тумач српске књижевности. Његово деловање у свим просветним, културним и научним институцијама чији је био активни члан (Прва београдска гимназија, Филолошка гимназија и Учитељски факултет у Београду, Институт за књижевност и уметност, Национални просветни савет, Матица српска, НОКЦ "Вук Караџић" у Тршићу) образац су просвећеног националног деловања и могу послужити као парадигма будућим генерацијама. А суштина тога деловања показује дубине понора који нам прети.

Србија је држава која има најмањи број часова матерњег језика и књижевности у тзв. региону Југославије, а ни поређење са другим европским државама не иде нам у прилог.

Међу позивима за регионално повезивање и поређењима која се тим поводом праве никад се не истиче разлика у статусу матерњег језика и књижевности у образовним системима, а требало би. Док другима овај школски предмет служи за јачање националног идентитета, нама служи за његово растакање. У прилог томе могу послужити и поучни, срећом засад неуспешни, покушаји да се из планова и програма полако уклоне писци попут Владана Деснице, рођени ван простора данашње Републике Србије, а све са циљем да се српски културни простор сведе на србијански. И поједини покушаји превредновања српскога књижевног канона воде ка истом циљу: "српско" је само оно настало у Србији, остало припада Хрватима, Бошњацима, Црногорцима, Македонцима итд.

А да је покушај свођења српске културе на србијанску давно напустио само образовне просторе показују и примери из библиотечке обраде и статуса који су српски писци попут Петра Петровића Његоша или Петра Кочића тим поводом добијали чак и у Народној библиотеци Србије, на шта, чини се, српска културна јавност није адекватно реаговала.

Подводити српске писце под писце других нација и језика представља још један добар пример разбијања српског културног корпуса, а о таквим процесима морамо говорити и више и гласније, наводећи конкретне примере и из библиотечке праксе.

О наведеним процесима проговорило се аналитички прецизно на првим двема интеркатедарским конференцијама које су у Тршићу окупиле све србистичке катедре од Београда и Новог Сада до Пала, Бања Луке и Никшића. Декларације донете тим поводима узбуркале су српску јавност и подстакле нове процесе у другим институцијама, попут Друштва за српски језик и књижевност Србије, које окупља све наставнике српског језика и књижевности.

Поједине институције адекватно реагују и на процесе разарања структуре српскога стандардног језика као културног и цивилизацијског оруђа нашег народа и државе. Одбор за стандардизацију српског језика и Матица српска брзо су и аргументовано одговориле на покушај насилног наметања родно осетљивог језика, као и на дегенерисане језичке облике који прате ову идеолошку акцију. Више од деформација у језику, међутим, брине покушај увођења легализоване цензуре и укидања слободе говора. Брине, такође, и недовољна спремност наше државе да се коначно усвоји нови Закон о службеној употреби језика и писама, који би заменио важећи и анахрони закон из 1991. Нови закон коначно би морао решити и недовољно прецизиран законски статус латинице у српској култури, а чини се да је управо то узрок политичког, а не научног и стручног, оклевања. Магла коју нам је донело нелингвистичко одређење о "јавној употреби латинице" као да многима климатски одговора. Не треба у овој магли превидети ни утицај страних компанија, страних невладиних организација, али ни страних амбасада. Културну и језичку политику, ипак, ваљало би да водимо сами. А ако не водимо никакву језичку политику, говорио је професор Предраг Пипер, ми заправо водимо туђу језичку политику.

Коначно, посебно забрињава и још увек недовољно изражена спремност да се уваже научни аргументи о границама српскога језика: историјским границама народнога и књижевнога језика, дијалекатским границама, границама функционалног опсега службеног језика и службеног писма, и сл. Прецизније одређивање ових граница доприносило би и јаснијем одређивању статуса различитих политичких језика који су настајали деривацијом од српске основе, а чији говорници сада показују све јаче претензије и на српско језичко и културно наслеђе, почев од Мирослављевог јеванђеља и Повеље Кулина бана надаље.

Посебан простор у анализама ових језичких и књижевних актуелности заслужује и однос медијских кућа према наведеним идентитетским проблемима. Већ и површан поглед показује да постоји нимало случајна корелација између власништва медија, порекла капитала у њима, писма које се примењује те уређивачке политике и погледа на суштинска језичка и књижевна питања. Спремност на примењивање туђе језичке политике неких наших писаца, сада у улози колумниста, овде највише изенађује јер уноси специфичан дисконтинуитет у историју српске књижевности. Први пут у повести, наиме, имамо српске књижевнике који пишу против српског језика и основног српског писма.

Упркос свему, понор је све даље, враћамо се с пута који су нам други трасирали. Ово кретање јесте споро и са многим препрекама, али је постојано. Полезна улога истакнутих појединаца, попут Александра Јовановића, али и српских научних и културних институција, овде је подједнака, и остаће упамћена у историји наше културе.

(Поводом одласка
Александра Јовановића)

Препоручујемо

Друштво

1 3

МАРАМБО ВРАТИО СВЕ ШТО СУ НАЦИСТИ ОДНЕЛИ У БЕЧ: "Новости" у легату заборављеног дипломате, писца и научника Војислава Јовановића

07. 01. 2022. у 19:10

Култура

0 1

ПРОТИВ ДУХА ЕВРОЦЕНТРИЗМА: Реч приликом примања Ордена Златног степена којим је Данила Киша одликовала Мађарска 1978. године

04. 01. 2022. у 13:36

Култура

0 2

ЋОСИЋЕВА РУКА ПОМИРЕЊА: Писац је закључивао да га је на овом свету, осим породице, задржавао само порив да пише

21. 12. 2021. у 18:18

Култура

0 0

ЗАБОРАВЉЕНИ ПИСАЦ: Научни скуп о Нику Бартуловићу

17. 12. 2021. у 13:45

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације