Култура

НА ВЕЗИ СА СВЕТОМ, А НИКАД САМЉИ! Велики српски књижевник Радован Бели Марковић (1947-2022) радо је и често говорио за "Новости"

М. Н. М.

24. 01. 2022. у 11:00

ИСТИНСКИ класик српске литературе, један од највећих, особен и јединствен је био Радован Бели Марковић (1947-2022), који је прошле недеље минуо светом, говорио је да су књиге без посвећеног читаоца "каоноти гаће брез ластике"...

НА ВЕЗИ СА СВЕТОМ, А НИКАД САМЉИ! Велики српски књижевник Радован Бели Марковић (1947-2022) радо је и често говорио за Новости

Плодни писац живео је и стварао у Лајковцу, некада знаменитој железничкој варошици бивше Југославије, у доба док је узаном пругом јездио "ћира". А овако је говорио за наше "Новости", језиком и стилом којим је и књиге писао:

О писању

- Историју, веле, пишу победници и писмени људи, а књижество је ствар божјег дара и друкчије писмености, која "душевну граматику" већма признаје, па се отуда историјска и књижевна свиђања не подударају, премда се, са становишта Вечитости, може узети да ће се и историја "окњижевити", за шта добрих примера већ има, као што је ординарна стварност већ учинила смешним и најфантастичније књижевне визије... Елем, "бездушна" историја, чини ми се, лажна је колико и историјски неутемељено књижество. С таквог полазишта, ка историјско-књижевном прожимању својих списа, кренули су, невољно, и "Путникове циглане" јунаци, емерит-учитељ г. Сретен, локални историста, и мними литерата, Р. Б. Марковић, ојађенички окружени безграмотним светом који не мари ни за књижество ни за историју...

О наградама

- Ако књижевне награде схватимо као тренутке обасјања понад једне књиге, издвојене из множине других књига, не може се порећи изредност и лепота таквих догађаја, што све кратко траје и углавном се брзо заборавља, као празнични ватромет, али се не може оспорити ни право писца да награде доживљује као надгробнике на умозрителном књижевном гробљу, чинећи тако немали корак у савлађивању сујетства и свих опачина уз сујетство које иду. Тим путем су се канда и моје књиге пошле (већ су се и натисле у једној алеји!), премда ни истинско књижевно гробље није и не мора бити простор заборава, већ може бити и сабориште нових читалаца који су се пожелели оног што некоћ бејаше нечија несаница и мапа за путовање до острва с благом какво се находи у свачијем душевном океану. Време је из таквих гробаља извременило толике адиђаре, тако да у мени потитрава надежда да под неком хумком почима ако ли не златна моја књига, оно гдекоја скупа реч между јефтиним корицама...

О нашем народу

- Може се узети, не само као књижевна истина, да има људи, и народа, који су криви само зато што су живи... У светским олујама, заветрину где да нађемо? Под дудом Светога Саве, "док не мине, док не мине буничице што је јело" - како се то, за Вечност, Милосав Тешић песнички "изјавио"...

О српској култури

- У плитке је воде загазила, и у блатне, бодго, ако је судити по бесрамним сликама са новинских страница и телевизије, да и не говоримо о све хладнијим ветровима који дувају преко перивоја и цветника српске културе... Пуно је покршених и палих дрвета под овим небом, а и храстовима, вековитим, жиле поткопавају, преко домаћег "шуцкора" и друкчије, али ми морамо, добра свога ради, сабрани и мирни да останемо, еда би се домислили како да поправимо већ учињену штету и да сигурну стазу пронађемо - до пропланка с којег се бољитак некакав назире и у сутрашњицу ма и крхка надежда.

О завичају

- Шта је, заправо, завичај? Лирична сумаглица, дубоко у нама, понад слика огавне стварности, или само извориште готово несаопштиве жалости (... као у романима, кад иза видика нестаје лађа), што нема више "оних" лета, ни трептавих сенки "оног" лишћа, и да више ништа није као некоћ што је било - око Колубаре која безвољно протиче, у часима немих поднева.

О писцима

- Има их, разуме се, од Светога Саве па до наших дана, али смо ми, у маси узето, тврди на ушима и баш сваку не чујемо, приде што се, такви какви јесмо, често изругујемо управо онима који нам о смислу и испуњењу живота скупе речи казују. Уз изругиваче, плаћене или на друкчији начин унајмљене, ту је и ћутљива множина, "безглаво бирачко тело", додајмо аминаше и "дакала", каквих се међу тројицом двојица затичу, и све који - не свиђајући да је самог себе опасно похарао онај ко је скупе речи намерно пречуо - потуљено пристају за сваким ко држи батину, довијајући се, у ходу, да свој терет на туђа плећа некако превале.

О политици

- Недужан нико на овом свету није, политике што би се тицало, јер ко год с ћумурџијама спава и сам се мора огаравити, али гледам да се не брукам, покушавајући да другима памет досољавам, као и да, колико год и како год могу, избегнем оне који би ми исто, "зарад мога добра", раде воље учинили... И уоипште, човек мојих година ваља да мисли: у небеској прозрачности како да се расени, ако му већ не бејаше дано у прозраченом поднебесју са својом сенком у миру да живује...

О новом добу

- Сад си у контакту са целим светом, али си у ствари самљи него икад. Имаш једно лажно самозаваравање да си власник свих знања, а ниси власник ничега. То те само удаљава од суштине. Ти си власник само оног знања које си проживео кроз живот и кроз књигу, још увек. О пшеници се вероватно на "Гуглу" може сазнати много, али онај ко је пшеницу сејао и коме је сад поплављена и коме се познају они жуљеви на длану о којима пева Алекса Шантић, о њој зна највише... Онај који је неће имати кад му буде најпотребнија.

О Ћелијама

- Село моје, Ћелије, бејаше и хлебно и винородно и баштованско, али ће у Народном памјатнику остати као кречарско, почем је креч "држао цену", а ћелијански камен, осим за жежење креча и грубо неимарство, ни за шта друго не бејаше погодан - нису се у њему примале чрте и резе, камоли словеса и изображења кнежрева и војевода, само плавом кредом мајданџијски знаци, па се за извесно може узети да ниједан Ћелијанац не почима под крстом и надгробником срезаним од ћелијанског камена, без којег не би било ниједног здања у пола Србије.

О сумрачју и крају

- С обзиром на набране године, незарасле ране и дебели хлад на све ближем зренику овог света; тешко сумрачје под које сваки човек самим собом најпосле залази. Осим српске, побелеле су, у хладном зноју пробдевених ноћи, све моје заставе под којима ми је, вољно и невољно, клети живот промакао!

21. 01. 2022. у 14:19

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Свет

0 10

ТУРСКА ДРХТИ ПРЕД ПРЕТЊОМ ИЗРАЕЛА: Избија трећи светски рат? (ВИДЕО)

МИНИСТАР одбране Турске, Јашар Гулер, изјавио је да Израел може да нападне Турску, чиме је подржао раније изјаве председника Ердогана, који је Израел описао као директну претњу за земљу.

14. 11. 2024. у 17:17