ИНТЕРВЈУ ТАЊА БОШКОВИЋ: Захвална сам пред Богом и људима

МЛАДИМА каже да не брину, само нека су здрави и живе довољно дуго, па ће добити све што им следује. Тако је и сама, после готово две деценије, добила две награде. И то у једном дану! Овенчала се изузетним признањем "Жанком Стокић", које додељују Народно позориште, "Вечерње новости" и Град Пожаревац, а колеге из Позоришта на Теразијама наградиле су је и годишњом наградом за бравуру "Јанош Тот". Јер, Тања Бошковић и у седмој деценији може да игра све, од Бергманове "Јесење сонате" до мјузикла "Флешденс".

Фото: П. Милошевић

У овом месецу имала је двадесет једну представу. Игра готово свако вече. Не постоји жанр у коме се није опробала. У младости се најбоље осећала у мјузиклу, касније су у Атељеу 212 "Очеви и оци" били једна од прекретница у животу: представа због које је колега Зоран Ратковић рекао да је од "ножне" глумице постала - глумица. И то врхунска, сада са "Жанком", као круном каријере:

 - Жанка Стокић је била велики уметник и жена која је оспоравана од свих, осим од публике. Пропатила је што ниједна од нас, које смо добиле ову награду, није.

Изпоштовањпрема патњи и понижењима које је до живела у овом, кад погледате у сваком друштву, ефемерном послу - сви дугујемо велику захвалност Мири Ступици која је учинила све што је било у њеној моћи да рехабилитује Жанку, највећу српску глумицу.

С каквим осећањем сте примили вест о престижном признању?

 - Веома сам захвална Богу што сам дошла на Академију у класу професора Предрага Бајчетића, из које су три добитнице ове награде: Рада Живковић, Горица Поповић и ја. Захвална сам свим партнерима, нарочито Радету Марјановићу и Микију 
Крстовићу, који су ме на свом срцу пронели кроз тешке, дечје болести у глуми. Ансамблима у којима сам живела. Позоришту на Теразијама, Атељеу 212 и многим другим. Нема веће ливаде у Србији на којој нисам играла, ни мањег дома културе у коме нисам била. Оно што сам из Жанкиног примера учила је да публици треба прићи и лично се упознати са њом.

Foto: Фото: П. Милошевић

POGLEDAJ GALERIJU

 Случај је хтео да сте истог дана добили и награду Позоришта на Теразијама за глумачку бравуру са именом прерано преминулог колеге Јаноша Тота?

- Диван глумац, човек који ме је оплеменио својом добротом, елегантном душом и изузетним трудом. Отишао је несхватљиво рано. Али, све мислим да његов дух бди над овим младима који стасавају. Играли смо скупа у "Ревизору" на отварању реконструисаног Југословенског драмског, у режији Дејана Мијача. На Теразије је дошао после мог одласка, нисмо се сусретали на тој сцени. Било би логичније да је он добио награду с мојим именом. Ја сам старија...

У музичком театру провели сте једанаест година и играли у многим антологијским представама?

 - Знате, направила сам недавно (јер, је дошло време да се подвуче црта) списак свих представа у којима сам за ових 48 глумачких година играла. На Богојављење 1973. смо Горица Поповић, Бане Јеринић и ја одиграли своју прву професионалну представу, у режији Оливера Викторовића. Њих двоје су из моје класе, ту су и Рада Живковић, Љиљана Драгутиновић, Јелица Сретеновић... И сви и даље играмо. Кад сам направила списак улога, схватила сам да сам глумила са Звонимиром Рогозом који је рођен 1887. године и са 
малом Мином Ненадовић која је 2000. годиште! Чудо је колико сам среће, заправо, имала.

И неспорне харизме?

 - То је зато што сам увек била радосна! Младост дође и прође, а и релативна је. Неко је млад у четрдесетој, неко у двадесетој, понеко и у осамдесетој као Милан Коњовић. "Насртао" је као бесан на сликарско платно. Без тога нема живота. Шта ме брига за вести?! Више ме и не интересују. Ако могу у тмурном дану, кад немам новца, чак и кад сам изгубила пријатеља - да се радујем - Господ је милостив према мени. Дао ми је веру да се спасем. Треба неговати радост и не трошити време на будалаштине и глупости. Дивно је што сам се "очеткала" од свега што ми се није допадало.

Од чега сте се "очеткали"?

- Од политике, наметања неких вредности које презирем, од безверја, "као" успеха, свега што ми није потребно. Потребна ми је само вера и 
радост, и ништа друго.

Кад сте постали тога свесни?

- Кад сам родила децу. Касно, али шта да се ради. Неко раније, неко касније. Неко никад.

После улоге Пине у "Окупацији у 26 слика" постали сте познати у целој Југославији?

 - Лордан Зафрановић је, заправо, креатор свега. Кад имате поверења у некога (ја сам имала у њега, као што је имао и он у мене непознату), из тога се роди трајан траг. Ваљда је нешто од његовог талента прешло на мене. Поздравила сам се са својим страховима стидом у том филму, захвална сам Лордану и на томе. Да није њега било, можда би мој живот кренуо потпуно другим правцем.

 Који су још редитељи били међаши у вашем животу и каријери?

- На првом месту, Златан Дорић. Када сам дошла на аудицију Позоришта на Теразијама, рекао је: "Примите 'ово' у позориште." Нисам ништа спремила, била сам охола и безобразна. Златан је инсистирао да ме приме из неког разлога, мада ме никад није пре тога видео. Иначе, дошла сам на аудицију на наговор Злате Нуманагић, пошто у Народном (где сам играла) нису хтели да приме. Због тога сам плакала од Трга републике до Вождовца, идући пешке. Али, примили су ме на Теразијама... Даље, Дејан Мијач. Па, Муци Драшкић. Онда, Саша Миловић Дејвис, велика редитељка. И Лидија Пилипенко је међаш у мом животу, отворила је простор непознат мојој души и глумачком бићу. И професор Беловић, и костимограф Божана Јовановић.

Зашто је партнерство, по вашем мишљењу, у позоришту важније од односа редитеља и глумца?

- Пресудно је за представу. Рецимо, партнерство са Бранком Шелић, у сваком смислу. То су тренуци у којима порастате и као човек. Цео живот ми је заједништво. Да нисам имала у животу Радета Марјановића, ја не бих била ја. Он је мој животни стуб, партнери смо 45 година. То је веће од братства, од брака, од свега.

Улога Хане у "Флешденсу" недавно вас је вратила у 
глумачку младост и на Теразије?

- Ту су духови мојих колега. Неће они никуд отићи, можемо све зидове да променимо. Позориште нису кулисе већ људи. И даље чујем Чкаљу, Мићу Татића. Кад уђем у гардеробу ја, заправо, одем у госте Бранки Митић и сетим се њених беспрекорних ногу, без и једне вене. Сетим се Рахеле Ферари, гласа Денизе Мокрањац како каже "све ће проћи"...

У Атељеу вас је сачекао леп распон улога, такође, у једном плодном позоришном времену?

- С једне стране, да. Али сам много више играла на другим местима. Постоји велики период моје крајње неомиљености од стране управника, после Муцијевог одласка. Нисам се баш наиграла, било је и инцидентних улога. Сва срећа, имала сам одважности да одем 
и без икаквог проблема глумим у Ријеци, Лесковцу, Новом Саду. И онако спадам у 19. век по својим навикама и начину размишљања, ја сам отрпела то што сам отрпела... Мислим да ме је то, такође, учинило бољом. Мора човек да зна да постоје године мршавих и године дебелих крава. Тако се расте као човек. Да отрпите сиромаштво и неправду, као што је Жанка трпела. Кад више није за њу било могуће, а некада је све могла. О томе говори Хана у "Флешденсу". Да умеш да се часно опходиш према својим колегама и у добру, и онда кад је јако тешко. Мора се имати снаге и рећи "ово није истина".

У којим сте ситуацијама изговарали ту реченицу?

- Трудим се сваког дана да не заборавим да сам захвална пред Богом и пред људима. Све остало - како буде. Презирем саморекламерство, људе који се узносе и будалесају. Да не упаднем у ту замку, ја ћу да гледам своја посла. 

БОНИС ВИДЕО:

ЗАШТО СУ ГА ЗВАЛИ СМОКИ?: На данашњи дан 2017. године умро је Љубиша Самарџић

Препоручујемо

Култура

0 3

ИНТЕРВЈУ ЕНЕС ХАЛИЛОВИЋ: Од сваке ране не остаје ожиљак

26. 12. 2021. у 10:30

Култура

0 6

НАГРАДУ "ЖАНКА СТОКИЋ" ДОБИЛА ТАЊА БОШКОВИЋ: Угледно признање додељује Народно позориште, Компанија "Новости" и Град Пожаревац

23. 12. 2021. у 15:47

Култура

1 1

ТАЊА БОШКОВИЋ НА СЦЕНИ КЦ "ЧУКАРИЦА": У четвртак представа "Сузе су О.К."

21. 12. 2021. у 18:19

Култура

0 2

ЗАШТО САМ ОДБИЛА УЛОГУ У "ЛЕПОТИ ПОРОКА": Екс-ЈУ звезда Савина Гершак, у исповести за недељне "Новости"

27. 11. 2021. у 19:40

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације