КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Језик као благо

АНЂЕЛКО Анушић написао је веома сложен, динамичан, готово филмичан роман, како је до сада критика већ запазила.

Фото: Приватна архива

Његова сложеност не огледа се у хронолошки заснованом приповедању у ком догађаји проистичу један из другог, не огледа се ни у заступљености елемената фантастике, мада су они у роману спорадично, а функционално присутни. Не огледа се ни у сложености језика, мада у роману и те како обнављамо знања о говору људи с Војне границе, којем прети потпуни нестанак, али се огледа у широком мотивско-тематском распону.

На први поглед читалац би могао закључити да је реч о историјском роману, с обзиром на то да се у њему прати судбина једне крајишке српске породице, од почетка егзодуса, 1995. године, па до савременог тренутка који их затиче расејане на све стране, а главног јунака Вељка, на Западу, у Холандији. Но, то је први и најочигледни слој приче, а други се заснивају на - сложености фамилијарних односа, на чињеници да у критичној историјској ситуацији, каква је увек за крајишке Србе, ни брат избеглица ни његова породица нису дугорочно добродошли у сестрином дому, у Србији.

То је након искуства протеривања с вековног огњишта, први у низу емотивних и егзистенцијалних крахова тих људи који, осим што их до сржи повређује, утиче на сам састав њихових бића, тера на преиспитивање најчвршћих веза међу људима, на њихову крхкост, и тера их даље - на Косово и Метохију - такође у неизвесност.

Фото Промо

На том месту, један од слојева приче заснива се на сасвим суровом спознању да за једну такву породицу никада више, нигде, не може бити спокојства, мира ни слободе, што се уверевамо пратећи и даљи ток приче. Њени припадници заувек су откинути из корена. Све те истине манифестују се кроз низ примера, кроз искуства свих чланова породице који заправо увек живе у некој врсти заседе. Те чињенице ничим не могу бити ублажене - ни искреном жељом косовских Срба да им се нађу у невољи, иако им нису никакав род, иако су сами у невољи, а усложњавају се непријатељским односима са, како се показује, вековним непријатељима, Албанцима.

Осим тог, роман садржи и слој приче који се заснива на сложености мушко-женских односа, на мушкој, очигледној, наивности, оличеној у Вељку, на женској манипулацији која произилази како због разлика у националности, тако и из посве личних интереса, што видимо у поступању Албанке Фатмире, као и касније у поступању Српкиње Веселинке.

Јунак приповедач на врло суров начин увиђа како ново време, у великој мери условљено историјом, али не само њом, афирмише непријатељство између мушкараца и жена и егоизам, чији су резултати немогућност оснивања пиродице или пак њен распад. Један слој приче заснива се и на, у новом времену, афирмисаној идеји да се одлази на Запад у тежњи за бољим животом и трајним останком. Читалац је у прилици да види какво је искуство Запада за оног који је тамо невољно отишао, као прогнаник који не може да се асимилује, првенствено зато што његово цело биће то одбија, јер не дели исте вредности с културом у којој је затечен, заправо духовно заточен, а какво је искуство оних који су потпуно отворени за вредности Запада и због материјалног благостања склони свакој врсти самозаборава.

Анђелко Анушић и на том месту удева врло сложену и деликатну причу о мукама по језику - онима које Крајишнике на један начин као избеглице прате и у самој Србији и један су од разлога за њихово неприхватање, као што је на Западу непознавање империјалног језика непремостива препрека за остваривање готово у свим сегментима живота.

Као значајан чувар вредности, а језика као блага, Анђелко Анушић и у овом роману функционално налази места о крађи језика и о свему што је она условила, нарушила и ка чему води.

С обзиром на наведени распон тема, њихову деликатност и сложеност, на позицију јунака, у приповедању доминирају иронија и сарказам. Како би другачије могао приповедати јунак који је у великом историјском погрому који се концентрично у различитим манифестацијама шири на читав свет, изгубио све, који, изгубивши себе гледа у Рајну која ништа не може да однесе и која му личи на омчу.

Препоручујемо

Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Уточиште од заразе

07. 12. 2021. у 14:33

Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Духовна равнотежа

09. 11. 2021. у 14:19

Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Значај Ристовића

02. 11. 2021. у 15:46

Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Потрага за домом

26. 10. 2021. у 14:41

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације