ЈЕДАН ЖИВОТ (ПАРУСИЈА ЗА М. Ј. В.): О седамдесетпетогодишњици рођења Мирослава Јосића Вишњића (1946-2015)

СТУПИО је у српску књижевност крајем шездесетих година прошлог века на таласу великих промена и буна.

Фото Приватна архива

То га је трајно обележило. Остао је вечити бунџија, заговорник промена и стваралачких опита. О једној великој буни у националној историји, оној из 1848. године, написао је врстан роман. Сваку књигу настојао је да изгради на другачији начин, у другачијем формалном и стилском регистру. А он је остајао један, јединствен, сливен: енергични и радишни бачканин, инокосни књижевни салашар крутог карактера, врлетне и бодљикаве нарави, који се старао да све сачини о свом руву и круву - самостално и за свој рачун. Водио је живот усмерен и испуњен собом; сопственим избором, позивом и правцем.

Земљи. И свом делу, себи - највише и најдуже. До краја и без остатка. Ни у Београд се није дубоко ужилио. Ни наживео и науживао се није. Али је остварио књижевни план из младости. Као његов велики претходник и књижевни узор Милош Црњански, и он је испунио своју судбину. Делом се уписао у време.

Десет романа и преко стотину двадесет приповедака његова је књижевна оставина за будућност. Уз то и руковет сродних књига: антологија, речника, песама, записа, опричака, сведочанстава и полемика, докумената и памфлета... И других "евенки од слова и речи".

Извишан товар књига за дуге бачке таљиге, до шарага пуне. За богат и садржајан легат у завичају.

Био је човек укрштених крајности. Његова је сласт увек имала горчине, лакоћа тежине.

Устајао је зором. Писао плодно и, чини се, лако. А њему самом у свету, ни са њим у животу, није бивало лако. Није, изгледа, ни могло другачије. Ваљало је од живота и мало наклоњеног света за троје деце отети и стећи подоста. Херој његовог живота није био он сам, него жена му. Она је све његово пратила: читала, сређивала и знала. И правац животни подупирала, држала. "Само ти шкрабај, петљари, пиши" - каже у "Причи и о писцу", али не додаје: живота терет неће те обићи. Ни тебе, ни твоје. Тако је канда и било - све се морало плаћати скупо.

Волео је и присвајао Исидорине речи да добри писци муче свој таленат. Знао је да се све трудом и муком стиче: речи, приче, књиге, а да утехе и плате земаљске нема. Писање је загонетна игра, са животним улогом и незнаним исходом. "Лаж у коју се верује". А "добра прича" је суштина свега у књижевности. "Док срце куца, оловка не дрема" - лозинка је његовог живота. Завет и оправдање, истовремено.

Човек у животу и човек у књижевности нису исто. Мирослава Јосића Вишњића, родом Стапарца, сада има само у књижевности и култури. Ту није најважније како је изгледао и живео, већ колико вреди оно што је остварио. Како је то учинио? Каквим је стилско-иражајним средствима и начином обликовао свој књижевни свет? Свој мит о свету.

Фото Приватна архива

Садржај његових прича и романа понајвише чини опис завичајне равничарске земље и престоног града. Сложених прилика, преломних и важних догађаја, живота великих и малих људи. Свега онога што је чинило умножену и препознатљиву слику једног живота и времена. Једноставно, писао је о судбини појединца и српског национа, захваћених историјским метежом и савременом драмом. То је доследно чинио на начин модеран, поетски. Помно надзирући језик, стил и ритам реченице. Облик, форму, композицију и интонацију својих проза. До крајњих могућности изражавања. До оних нивоа стваралачког сједињења облика, значења, лепоте и смисла, који су му прибавили назив мајстора лирске прозе. Врсног стилисте и језичког зналца. А језик је израз саме човекове суштине.

У сумарном погледу на књижевни опус овог писца свако упућен моћи ће да запази његову тематску и формалну разноврсност и иновативност. Његово је стваралачко гесло: "Увек нова тема, нова форма, различит ритам". Приповетке су му тематски најдоминантније ослоњене на савременост. Код романа се разликују они који се тематски везују за историју:

Одбрана и пропаст Бодрога у седам бурних годишњих доба, идеологију: Приступ у кап и семе, политику: Приступ у починак, у којима постоји или пресеже наративност, док су други изграђени несижејно, мозаички; фрагментарно и асоцијативно. Такви су: Приступ у светлост, Роман без романа, Ратна пошта. Али, та подела није стриктна нити доследна.

Фото Приватна архива

Мешају се својства у његовим романима. Ниједан од њих није изграђен по строжем жанровском и структурном обрасцу. Сваки је целина за себе, али и део веће целине. Тако је устројен циклус од седам зглобова и пет романа под називом ТБЦ. Томе треба додати и различита сведочанства, критике и полемике у корицама књига: У другом кругу, Писац против Агенције, Моје бурне године, Ђердан од дивана, Писма српским писцима.
Колико год био стваралачки ослоњен на подстицаје и узоре: Стевана Сремца, Бору Станковића, Вељка Петровића, Милоша Црњанског, Иву Андрића, Јосић Вишњић је у највећој мери изградио особен и препознатљив књижевни опус, свет и стил. Не само да је у засебним књигама стваралачки оживљавао моделе приповедања Јована Стерије Поповића и Боре Станковића, он је написао и један врстан роман тока свести, по свему редак у нашој књижевности. Поред туцета најостваренијих приповедака, канону националне књижевности препоручио се романима: Чешка школа, Приступ у светлост, а нарочито романом Одбрана и пропаст Бодрога... Довољно и добро за цео један живот и за трајање у културном памћењу.

Био сам му, једног врелог лета, у селу и на гробу. И наскоро ћу ићи. У његовој завичајној равници дослутих и привидех своју. У карактеру своје жилаве претке, а у свему што његово је било препознах сопствени свет који нетрагом чили и нестаје. Да каткад само, као овог јутра под снегом који му завејава сеоски гроб, брише трагове и призива вечни мир, просине и оживи у слици и успомени. У сећању на часове читања и дане дивана. У ономе што живо и болно у духу траје, и не престаје.

Фото М. Лабудовић

Отварање легата у Сомбору

ЛЕГАТ Мирослава Јосића Вишњића, знаменитог српског књижевника биће свечано отворен 17. децембра у 17 сати, у Градској библиотеци "Карло Бијелицки" у Сомбору. Родни Стапар и похађање Учитељске школе у Сомбору одредили су Јосићеву блискост са овим градом.

Људи, књижевност и култура изнова су га у њега враћали. Породица Мирослава Јосића Вишњића поклонила је Сомборској библиотеци значајан део његове оставштине. Поклон у виду легата, који највећим делом чине књиге, признања, предмети из Јосићевог приватног и стваралачког живота, освануће у години прославе седам и по деценија од његовог рођења.

Истог дана, од 18 сати, одржаће се књижевно вече у згради Дечје библиотеке. О Јосићевом лику и делу говориће Маринко Арсић Ивков, Милета Аћимовић Ивков и Миленко Попић.

Препоручујемо

Култура

0 2

НЕПОЗНАТА РЕЧ: Прилог биобиблиографији

07. 12. 2021. у 16:33

Култура

0 1

ЖАРКО ИЗ ЛОГОРА: Али, научава Видовић, ако припадност не осећамо, а неиздржљиво је и проклето бити туђ себи

30. 11. 2021. у 16:37

Култура

1 6

ИНТЕРВЈУ Лабуд Драгић: Наши медицинари су као олимпијски тим

28. 11. 2021. у 10:15

Култура

0 1

ИСТРАЖИВАЊЕ ЖАНРА: О књизи Ђорђа Сладоја "Модре жилице"

23. 11. 2021. у 13:41

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације