ДРЖАВА ХОЋЕ ДА МЕЊА НОРМУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА: Допис Матице српске Министарству поводом нацрта националне стратегије за родну равноправност

БУДУЋИ да равноправност полова, односно жена и мушкараца, омогућава не само реализацију различитих потенцијала сваког појединца, већ чини и да читаво друштво буде снажније интегрисано те да функционише на ефикаснији начин, Матица српска поздравља и подржава сва настојања да се ова област друштвених односа унапреди.

ПОСВЕЋЕНОСТ Матица српска у Новом Саду, Фото Н. Карлић

Међутим, у погледу појединих домена изложених у тексту Националне стратегије за родну равноправност, период 2021-2030. године, са акционим планом за њено спровођење за период 2021-2023. године (даље Стратегија) овом приликом износимо и неколико веома важних примедаба. Оне представљају резултат консултација са члановима Матице српске - стручњацима за језик, књижевност и друштвене науке.

Устав Републике Србије не познаје појмове рода и родне равноправности, већ говори о "равноправности жена и мушкараца" и "развијању политике једнаких могућности" (члан 15).

Наведени став морао би да се примењује у свакој стратегији која се у овој области доноси, а подразумева се и да сва нижа правна акта морају бити у сагласности са Уставом.
Сам термин "род" има бројна значења, а не само оно које имају на уму писци Стратегије.

При томе, Стратегија не одређује до краја ни на потпуно јасан начин шта се у њој подразумева под "родом".

Стратегија не третира жене и мушкарце на једнак начин. Где год се уочавају одређене полне диспропорције, наводе се једино мере за унапређење положаја жена. На пример, након констатације да у судству влада полна диспропорција у корист жена (више од 70%), не говори се о потреби да се ова диспропорција исправи.

Одређеним ставовима, препорукама и циљевима изнетим у Стратегији који се тичу високог образовања крши се члан 72 Устава Републике Србије, којим се јемчи аутономија универзитета. Аутономија универзитета је прецизније дефинисана Законом о високом образовању, по којем, између осталог, она подразумева "право на утврђивање студијских програма" (члан 6), при чему је студијски програм дефинисан као "скуп обавезних и изборних студијских подручја, односно предмета, са оквирним садржајем" (члан 33).

Занемарујући аутономију универзитета, Стратегија у Мери 1.8 (стр. 120), предвиђа "уродњавање високог образовања", и као конкретну меру "подразумева анализе којима ће се утврдити родно неосетљиви, родно стереотипни и дискриминаторни садржаји у силабусима и универзитетским уџбеницима, те њихову измену", да је потребно "установити обавезу преиспитивања наставних садржаја и уџбеника из родне перспективе" (стр. 47. 48), као и да је "неопходна родно сензитивна реформа високог образовања" (стр. 47) итд. Такође, настојање да се директно утиче на утврђивање студијских програма огледа се и у констатацији: "у литератури је препознато да је за додатну едукацију и родну сензитивизацију знања од посебног значаја увођење и афирмација предмета и студијских програма Студија рода на свим нивоима високог образовања", (стр. 47, из чега се стиче утисак да је реч о широко прихваћеном увиду, али се као "литература" наводи један рад две професорке Правног факултета у Нишу, и то два пута: једном као посебна референца, а други пут у оквиру зборника радова у којем је објављен).

Поставком о неопходности "уродњавања" наставних планова, програма и садржаја доносилац Стратегије прекорачује своја овлашћења и "уродњавање" наставних планова се намеће, без консултација са релевантним чиниоцима, креаторима ових програма, односно стручњацима из одговарајућих области, што би директно утицало на квалитет студијских програма. Ако би се ово, рецимо, применило у области наставе књижевности, тј. ако би се избацивали сви књижевни текстови који садрже родне стереотипе (а који одражавају време и контекст у којем су настали), дошли бисмо у ситуацију да се из студијског програма избаци велики део светске књижевне баштине. Тиме би се, несумњиво, a задирањем у аутономију универзитета, деконструисао постојећи књижевни канон, који су стварале генерације за то најпозванијих. Или, уколико би се у настави србистике користио "родно осетљив језик" и у генеричкој употреби ("Готово нигде није заступљен родно осетљив језик, већ се термини и изрази користе скоро искључиво у мушком роду", стр. 46), то би било у директној супротности с нормативном граматиком српског језика, те би држава дала себи за право да мења норму српског језика.

Стратегија залази и у питања квалификација и компетенција дипломираних студената, а тиме у сферу за коју је задужена Комисија за акредитацију, као стручни орган Националног акредитационог тела, која се стара о "хармонизацији примене стандарда и процедура у области акредитације, у оквиру европског простора високог образовања" (Закон о високом образовању, члан 21): "Правилник о стандардима за акредитацију студијских програма не садржи ни један родно осетљив услов у погледу стицања општих компетенција дипломираних студената и студенткиња" (стр. 46). Уз то, залази и у питања Закона о националном оквиру квалификација, који је у надлежности Министарства просвете, науке и технолошког развоја: "овај пропис којим је за сваки ниво образовања утврђен сет општих знања, вештина, способности и ставова, не садржи ниједан дескриптор који се односи на људска права и родну равноправност" (стр. 46).

Скрећемо пажњу и на неке материјалне грешке у Стратегији када је реч о "родно осетљивом језику". Стратегија погрешно наводи да Закон о науци и истраживањима садржи одредбу "која регулише коришћење родно осетљиве терминологије за све положаје, професије, занимања и звања" (стр. 51). У Закону се, међутим, каже следеће: "Сви термини којима су у овом закону означени положаји, професије, односно занимања и звања, изражени у граматичком мушком роду, подразумевају природни мушки и женски род лица на која се односе" (члан 1, став 2). Такође се каже да Закон о високом образовању садржи клаузулу о употреби родно осетљивог језика (стр. 46), док у датом закону пише: "Сви термини којима су у овом закону означени положаји, професије, односно занимања и звања, изражени у граматичком мушком роду, подразумевају природни мушки и женски род лица на која се односе". (члан 1, став 2).

Мером 1.6. Стратегије предвиђено је "уродњавање предшколског и основношколског васпитања и образовања" које "укључује и ревизију наставних садржаја и уџбеника ради елиминисања родних стереотипа, дискриминаторних садржаја и дискриминаторског језика, као и исправљање ових садржаја уз увођење родно осетљивог језика у све наставне садржаје". (Исто је и за средње школе.) Поред наше претходне констатације да обавезно коришћење социјалних фемининатива у генеричкој употреби није у складу с важећом нормом стандардног српског језика, поставља се питање: ко ће бити "задужен" за "ревизију наставних садржаја"? Забринути смо будући да је, рецимо, 2019. у издању Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије објављен и постављен на сајт Владе Приручник за увођење родне перспективе у наставу српског језика за први циклус образовања, иако је у њему дата "Напомена: Ова публикација не представља званичан став Владе Републике Србије". Поставља се питање чији је став онда представљен овом књигом (појединаца, интересних група?), и то без широких консултација са стручњацима за српски језик и књижевност и методику наставе? Њоме се наставници инструишу да већ на самом почетку школовања деци родну анализу наметну као најважнију у тумачењу књижевног дела (у наведеном издању нпр. тумачењу бајке "Принцеза на зрну грашка"), или да је представе као доминантну приликом учења одређених граматичких категорија (нпр. глагола).

Неопходност увођења родне перспективе у све аспекте образовања образложена је уопштеном тврдњом да "Искуство потврђује да остваривање родне равноправности није могуће без увођења родне перспективе у све нивое и све аспекте образовања" (стр. 38), али ово "искуство" није ничим документовано нити потврђено.

Фото Н. Карлић

Неопходност увођења родне перспективе у образовне садржаје образложена је и тврдњом: "Република Србија стратешки је опредељена да развија родно инклузивно образовање, у чије је садржаје и образовну праксу уграђена родна перспектива" (стр. 39). Ово није у складу са формулацијом из Стратегије развоја образовања и васпитања у Републици Србији до 2030. године, где се предвиђа "постојање садржаја о људским правима, правима детета, родној равноправности, недискриминацији и инклузивном образовању у студијским програмима", и то само у програмима за образовање наставника и васпитача, а не предвиђа се уграђивање родне перспективе у све садржаје образовања.

Одређеним ставовима, препорукама и циљевима изнетим у Стратегији које се тичу науке и истраживања крши се члан 73 Устава Републике Србије, којим се јемчи слобода научног стваралаштва. На пример, говори се о успостављању "родног баланса у истраживачким тимовима" (стр. 51), чиме би приликом избора чланова истраживачког тима пол имао већу вредност у односу на квалитет истраживача, што је неспојиво са елементарним принципима научног истраживања, где ништа не би смело да буде изнад квалитета.

Фото Н. Карлић

Равноправност жена и мушкараца, гарантована Уставом Републике Србије, подразумева једнаке могућности за остваривање права под једнаким условима ("Држава јемчи равноправност жена и мушкараца и развија политику једнаких могућности", Устав, члан 15), укључујући и право да се баве научним радом. Ово никако не прејудицира, нити би могло, с обзиром на слободну вољу свакога да се определи према сопственим интересовањима, равноправност у исходима. У појединим научним областима, укључујући и србистику,  жене чине већину (према табели на стр. 53 Стратегије у чак шест од седам научних области).

Настојањем да се успостави "родни баланс" не само да би биле оштећене жене одлични истраживачи, уместо којих би се морали бирати њихове мање квалитетне колеге, већ неке пројекте не би уопште било могуће ни организовати, будући да је број мушкараца који се датом проблематиком баве изузетно мали. И ако су већ жене истраживачи бројније у шест од седам научних области, нејасна остаје констатација да треба "интензивније радити на јачању међусобне подршке жена у науци и академији, повезивању експерткиња, активисткиња и научница из различитих области, како би заједнички дале допринос препознавању и реаговању на родне неравноправности у науци и академији".

Стратегија наводи да је неопходно "предузети бројне активности", што, између осталог, "укључује и сврставање научних истраживања у области родне равноправности у приоритетне теме основних и основних усмерених истраживања у области друштвених и хуманистичких наука, увођење квота за финансирање научних истраживања у области родне равноправности, прописивање да заступљеност родне перспективе у научно-истраживачким пројектима и родни баланс истраживачких тимова представљају критеријуме за њихово вредновање" (стр. 120). Имајући у виду постојећу структуру истраживачких програма дефинисану у Закону о Фонду за науку (члан 10, став 2, такође наведених у Стратегији научног и технолошког развоја Републике Србије за период од 2021. до 2025. године), родним студијама би се овим неоправдано дала предност и посебан положај у односу на све друштвене и хуманистичке науке скупа, а овде посебно издвајамо идентитетске, од којих су неке, за разлику од родних студија, у Стратегији развоја образовања и васпитања у Републици Србији до 2030. године дефинисане као посебан циљ јавне политике: "Посебни циљ 1.7: Унапређен однос према српском језику и књижевности као основним елементима националног и културног идентитета".

Илустрација Тошо Борковић

Само спровођење Стратегије подразумева читаву "армију" чиновника ("комесара") и праву "шуму" институција и организација, које би представљале озбиљно оптерећење за буџете и тиме практично ишле на терет пореских обвезника. Онако како је у Стратегији описано, деловање ових институција производило би друштвено подозрење међу половима, чиме би се нарушило друштвено поверење и друштвена интеграција као облици друштвеног капитала.

Када се у Стратегији говори о "Визији" (105), осим жена и мушкараца спомињу се и "особе другачијих родних идентитета". Није прецизирано о којим се ту идентитетима ради, нити колико их има, што отвара практично бесконачан простор за њихово умножавање.

Фото Н. Карлић

Бесконачно умножавање родних идентитета води у апсурд и бесмисао, а истом смеру води и помисао да би се све што је у Стратегији написано о "уродњавању", рачунајући ту и интервенције у језику, морало поновити бесконачан број пута на потпуно неодређен начин.

Напомињемо, на крају, и то да Национална стратегија за родну равноправност, период 2021-2030. године у погледу одредаба које се тичу језика, образовања и научноистраживачког рада није усклађена са Стратегијом Европске уније за родну равноправност за период 20202025. (https://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN/TXT/?uri=CELEX%3A52020DC0152). Рецимо, у Стратегији Европске уније се уопште не помињу "родно осетљив/неутралан језик", ревизија уџбеника и наставног материјала, увођење Студија рода на свим нивоима образовања, наведене интервенције у области научноистраживачког рада итд.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације