ИНТЕРВЈУ Лабуд Драгић: Наши медицинари су као олимпијски тим

ОТКАКО је пре четири године објавио роман "Кукавичја пилад", за који је добио неколико угледних књижевних награда, међу којима је и "Печат времена", писац Лабуд Драгић се није огласио новом књигом.

Фото Д. Миловановић

У разговору, за "Новости", каже да ју је написао, и не само једну, али "уређај на коме ради је хировит и често му утамничи све урађено". Онда га ваља носити код мајстора, а они се чуде зашто пише на тако старом рачунару.

- Навика, кажем. Навика. Све на њему ми савршено одговара осим тог што се угаси и у сну и све прогута, дели своју муку са нама - каже Драгић. - Све нестане у дубинама његовог бунара званог хард диск. Е, у почетку је било траума, али човек се на све навикне, и само чекам згодан тренутак да се бунарџије појаве и ослободе романе из таме. Онда их брже-боље ставим на папир и наставим са радом. Тако и од овога постоји један стари отисак, али од онда до последњег бекства рукописа прошла је година. Морам то потражити! Тако настају нове књиге. Сад је почео да се гаси и кад је искључен, односно контролна лампица за напајање издахне и уређај умре у сну. Али, навика!

Навика не желите да се одрекнете, оне су део вас?

- Сећам се у детињству колико су клесари и дрводеље својим алатима приписивали натприродна својства. Један је тврдио како је његова брадва искована од посебног комада дамаскијског челика и да само још једна таква постоји у свету. Исто је са разним длетима, теслама, дубачима... Отуда ваљда и моја навада да радим на олупини уверавајући себе да је реч о старом страдиваријусу. У ствари, навикао сам на тај програм! Када отуда ишчупам своје књиге, он живне и обећава послушност. Запитам се шта ће коме моје књиге? Требају мени и кренем да их читам. Тако приредим себи велико весеље!

Недавно сте изашли из болнице. Колико вас је корона омела у реализацији ваших планова?

- Наравно да јесте, али се након извесног времена то изгубљено време врати проширено и учетворостручено! Више од ње саме омеле су ме све ове минуле године бесомучне пропаганде са јасним а врло подмуклим циљем да се свет утера у тор и поступа по замисли психопата. То су недеље, месеци, године стрепње, неуморног кевтања са свих медија, упозорења, претњи, медијског притиска и програмираног ширења страха идиотских предлога и препорука. Као да су дошла последња времена. Како то, увек се питам, да Јапан већ дуже од годину дана нема ниједан случај короне - земља од 127 милиона становника?!

А, ми једва да имамо седам.

Фото Д. Миловановић

Каква су ваша искуства из борбе са короном?

- Разноврсна! Најважнија су она вишега реда. Делимично сам осетио дах просветљења. Апсолутно ништавно стање људског бића. С друге стране човек нема ниједан аргумент да упути икакав приговор онима који су му спасили живот. Тамо где сам био, у том кафкијанском замку, остало је много људи којима бих се јавно захвалио. У првом реду мислим да медицинско особље делује као олимпијски тим. Невероватно је шта ти људи постижу, све углавном младе девојке, све лепотице, све неуморне. Помислиш:

Невероватно је шта има Србија! Друго је питање како је текло то спасавање. Мој комшија и пријатељ, Ђорђе Миловић, млад и благородан човек, заслужан је што пишем ове одговоре на ваша питања. Он је позвао екипу Хитне помоћи и спремио ме у ауто. Био сам у полусвесном стању. Кисеоник у мојој крви био је на издисају.

Можемо ли да очекујемо да ћете писати о ономе кроз шта сте тих дана пролазили?

- То је толико нетипично и брутално искуство да сам на тренутке, тамо још, осетио потребу да штогод забележим, али сам схватио да је то гребање прутом по дебелом мору. То је процес који је независан од нас. Прође понекад знатно време и одједном ускрсну слике у новом руху с новом поруком. Долази до зрења онога што сте видели. А видео се ужас! Прва три дана била су у ждрелу Дантеовог пакла. На Светог Луку сам тражио отпуст на своју одговорност, и истога дана су ме преместили на интензивну негу.

Шта мислите, како ће свет изаћи из овог хаоса?

- Тешко. С разним последицама. Изићи ће оштећен, деформисан, деструиран, разорен. Ово је пре свега удар на људски интегритет, на све оно што се зове и сматра достојанством човека, велика проба и страшан, бруталан атак на све оно што чини душевни систем људског бића.

Како да знамо коме и у шта да верујемо?

- У Бога се уздај! Тиме се лишаваш лажних решења и небројених замки. Ово је моја препорука. Нема другога спасења. Молитвом се браните од зла. Молитва је свемоћна! Увек имајте на уму светитеље и мученике који су заложили свој живот и душу за спасење своје пастве. Кад сам стигао на пријемно одељење батајничке болнице заискали су ми здравствену књижицу. Посегао сам у џеп и у новчанику је била само иконица Светог Ђорђа!

Да ли је корона разоткрила мане цивилизације?

- Пре бих рекао да их је само наговестила. Корона је пупољак зла. То још није цвет. А цвеће зла ће тек да букне! Толико се намножило психопата који себи приписују божанске особине; чак и сушта привиђења, утваре и паучина у људском лику каквих је пуна Престоница зла хоће да нас уверавају о својој свемоћи, да расељавају планету и насељавају међугалактичке просторе

Ситуација ни на Балкану није сјајна. Верујете ли да се у вашој родној Црној Гори, која је често и ваша инспирација, страсти, ипак, смирују?

- Тамо је почео експеримент 1941. Просута је невина крв и разгоропадио се злочин. Од онда траје експеримент у планираним етапама. Друга фаза почела је деведесетих, а то је дуже од три деценије. Трећина века. Она је сада у последњем стадијуму растакања, распадања онога што је интегрисало њену историјску свест. Сада смо сведоци ширења кужних испарења над простором који је био узор народима! То је сад сметлиште које се пуши с кога се ни у диму не могу препознати трагови негдашњих вредности. Остало је сећање на људе, на племство које је неговало највише вредности: част, слободу, истину, правду и своју историјску утемељеност. Било је једном време у Црној Гори кад се знало ко је лажов а ко лупеж! А данас? То што је данас Црна Гора је апсолутна негација свега онога што је она суштински била!

Како?

- Овде сам се нагледао људских олупина човеколиких мешина сведених на пуку физиологију А када се сетим тих величанствених стараца који су познали таму аустроугарских логора од Арада до Нађмеђера и Булдогасона; када се сетим њихових прича; знали су да чувају и сачувају своје достојанство. Сви су се смерно припремали за последњу уру и сви су примакли стотој; ако би неко осетио да га организам издаје, он би престао да узима воду и храну и сачекао да се угаси. Било је то последње племство. Или ако су запазили да их издаје ум они би једноставно заћутали. И тако отишли. Зато у тим главицама и планинским гробљима људи проналазе нетрулежна тела наших светих стараца.

А ово што дише - празни се кроз црева - шта је то? То је отета земља од оних који су је створили и историјски уобличили. Нисмо ни ми далеко. Одавно осећам да ова света земља коју утемељише најбољи наши, они што сада леже у плавим гробницама, бива све више туђа. Нечија, само не наша.

НЕПИСМЕНИ ВИШЕ ВОЛЕ ЛАТИНИЦУ

ЗБУЊУЈЕ ли вас чињеница да још има ћирилице у Србији?

- Не. Али ствар је дубоко пропала. Имена на свим креветима у болници беху исписана латиницом. Не разумем зашто је тако! Можда неписмени радије користе латиницу. Она је упрошћена и делимично кљаста. Изгон ћирилице почиње овде код најнижих слојева, код занатлија и људи са најнижим образовањем, где се користи нека врста хибридног писма и латинице и ћирилице у оквиру истог имена и презимена. И наравно, у кругу такозване елите. Има међу њима нешто суштински заједничко.

ШКОЛСТВО НАМ ЈЕ УНИШТЕНО

- НАШЕ школство је уништено и даље се уништава - каже Драгић.

- Отворен је простор за уљезе и мешетаре, за изасланике невладиних демона, сејаче враџбина, шегрте Станаилове и војске ноћи. Позната је доктрина окупатора: ако хоћеш да поробиш један народ, онда му васпитавај децу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације