ЕПОПЕЈА О ЗАНОСИМА И УДЕСУ СРПСКОГ ЧОВЕКА: Велики научни скуп о романима Добрице Ћосића у САНУ поводом века од рођења писца

ПРОШЛО је 100 година од рођења Добрице Ћосића, али нажалост и седам година од његове смрти.

Фото П. Митић

Вероватно је то и разлог што ћемо о његовим романима говорити у прошлом времену, иако неки од њих, у другом медију, управо доживљавају праву реинкарнацију и радозналост код ненавиклих на читање. Његови романи откривају књижевну мисију коју је писац сам себи наметнуо - породична сага Катића из сада већ митског Прерова (а које српско село није Прерово?) одсликава мукотрпно кретање једне средине ка европском друштву, пре свега у суровим ковитлацима "најкраћег века" и под тежином непозваног "точка историје".

Ово је истакао Владимир С. Костић, председник САНУ, отварајући јуче научни скуп "Романи Добрице Ћосића", који је организовала Академија.

За први роман Добрице Ћосића, "Далеко је сунце", значајно је друштвено, политичко, културно и књижевно време у којем је настао, али га ово дело по много чему превазилази, сматра Марко Недић:

- Поред видне етичке и идеолошке димензије текста, он се и једним бројем стилских иновација, као што је из међуратног времена обновљени поетски и хуманистички доживљај света, емотиван однос према сеоском животу и природи, пројекција снова, назнаке гротеске и хорског гласа, прожимања доживљеног говора и унутрашњег монолога. Оних особина Ћосићевог стила које ће се до крајњих могућности остваривати у његовој будућој прози, такође одвајао од типичних романескних остварења тога времена с ратном темом, због чега је тако брзо и скренуо пажњу критике и читалаца на своје кључне уметничке особине и вредности, што је први приметио Станислав Винавер.

Када је реч о политичким питањима које покреће - вреди ли се за слободу борити по сваку цену, разлике у мишљењу протагониста, чланова Партије, њихове психолошке несигурности пред опасношћу, сумње... - на њих је према Недићевом мишљењу, утицало пријатељство Ћосића са тада младим слободоумним интелектуалцима, у такозваној кући јереси у Симиној 9а, који су тежили већој слободи у култури, уметности и друштву.

Свој трећи роман - "Деобе" (1961), подсетио је Јован Делић, Ћосић је објавио као писац пуне стваралачке зрелости и ратничког, политичког, књижевног и животног искуства.

- Фасцинантна је Ћосићева отвореност за ново, спремност за учење и самоизграђивање, уз наглашен, готово урођен, критички однос према свету: према прошлости и садашњости, а ако имамо у виду његов роман "Бајка" - и према будућности. То значи да је Ћосић неговао и изграђивао своје осећање одговорности и према књижевности, и према Југославији, и према историји, и према сопственом народу, без обзира на личну цену коју је плаћао и која му је учестано сурово испостављана - нагласио је Делић, откривајући како је пут до "Деобе", па чак и до наслова романа, био напоран, драматичан, те је у њих уграђено седам година пишчевог живота.

Фото Н. Фифић

Бавећи се романом "Бајка" (најмање тумаченим, али и најмање прочитаним од публике), Марко Аврамовић, примећује да је дело доживело и ретке почасти у нашој књижевности: Антоније Маринковић му је 1978. посветио монографију, "Анђама модерни Мефисто", а овај рукопис навео је Слободана Селенића, да му се два пута враћа, пише и допуњује есеј о њему.

- У својој антиутопијској визији Ћосић је представио државу Камонију, која обавезује своје становнике да буду срећни. Посебно је занимљива перспектива из које приповедач "Бајке" сагледава ову државу будућности - истиче Аврамовић.

- Захваљујући пакту који склапа са моравским ђаволом Анђамом, Ћосићев јунак се рађа у Камонији и проводи у њој читав свој век, од раног детињства до старости.

Фото Архива

Тумачећи "Време смрти" у контексту српских романа о Великом рату, Предраг Петровић примећује како су документи послужили Ћосићу као полазна тачка књижевне имагинације:

- Снагом политички и национално самосвесне и промишљене имагинације приповедач "Времена смрти" спознао је и изразио оно што у документима није нашао, а што се тицало моралних дилема, емотивних ломова и духовних откровења историјских личности које су преображене у књижевне ликове... Тетралогија "Време смрти" управо потврђује колико један роман, снагом своје поетске визије, може утицати на обликовање националне свести о историјским догађајима, односно колико књижевност може бити окосница наших духовних преображаја и критичке спознаје прошлости - њених тријумфа, пораза и заблуда.

Фото Ж. Кнежевић

Према мишљењу Данице Андрејевић Србија нема националнијег писца од Добрице Ћосића:

- Ћосићеви јунаци имају у основи свог антрополошког бића политику као судбину која им се дешава обично невољно и наметнуто. Историја се у његовим романима указује као сила злог искуства у контексту широког замаха друштвених покрета и ломова. Сведок и саучесник међуратне Србијице у "Времену зла", њен партизан, њен политичар, њен биограф, актер, творац и критичар идеологије нове државе, Ћосић је у својим романима изразио то искуство, нарочито када је реч о проблемској дискусији, расправи, трактатима и борби мишљења његових ликова.

Последњу Ћосићеву белетристичку књигу, двотомни роман "Време власти", анализирао је Петар Пијановић, уочавајући препознатљив пишчев рукопис, али и неочекиване новине.

- Велики циклус о породици Катић овим је коначно завршен дајући прилику да се у њему види не само слојевита породична сага, већ и разуђен мозаик српске историје новога века, па и модерних времена - рекао је Пијановић.

- Тако се формира разнолика и динамична целина која се као роман-река или велика приповедна матица прелива из једне књиге у другу. Она кроз причу о породици твори епопеју, тј. циклус романа о искушењима и трпњи српског човека, његовим заносима и удесу, односно умору од историје.

Учесници скупа о Ћосићу, Фото Д. Миловановић

Овај роман, према његовим речима из новог угла превреднује оно што је Ћосић стварао:

Фото Д. Миловановић

- У себи сабирајући искуство бившег револуционара, политичара и несуђеног оца нације те хваљеног и оспораваног писца, он у своме последњем роману покушава да одговори на све те изазове. Отуда је "Време власти" велики поетички коментар његовог столећа, идеја и заблуда, личних уверења и самообмана, туђих и својих грешака и поступака - закључио је Пијановић, додајући да је "Време власти" роман модерне класике.

Александар Јовановић је указао на значај Ћосићевог текста "Златоусти Радоје" из његове заветне књиге "Пријатељи мога века". Текст је посвећен Радоју Крстићу, каменоресцу, сељаку и комунисти из моравског села Попине кога су четници заклали на Бадње вече 1942.

Тако је у братоубилачком идеолошком рату завршила, каже писац, "најпаметнија сељачка глава моравског народа".

- Не пристаје аутор само на заборав златоустог Радоја него се не мири ни са поништењем његових заноса, а још мање са променом историјске улоге оних који су га заклали. Иако је Историја поразила и једне и друге, за Добрицу Ћосића је то дубоко неправедан чин. Не може се памтити Радоје Крстић, ако се заборави, релативизује и улепша слика оних који су га клали: између пораза и помирења, по његовом мишљењу, стоји непрелазни зјап.

Фото Документација Борба

Другачије речено, деобе се могу укинути, али се, чак и док нестаје подељени народ, не смеју превазићи - наглашава Јовановић.

Ћосић је први српски писац који је направио дубок и уметнички релевантан захват у политичку историју Срба, тврди Душко Бабић:

- Ратну и политичку драму српског народа у 20. веку он је везао за заветну, у бити - метафизичку историјску свест српског народа. Није претерано тврдити да се Ћосићев историјски роман у српској књижевности појавио као њена иманентна нужност која је захтевала да се замршаји новије српске историје распетљају и расветле из искуства наслеђених, митопоетских представа и истина. Зато су Ћосићеви историјски романи тако широко прихваћени осамдесетих година прошлог века као књиге писца из народа и за народ.

Опсесија и усуд

ДОБРИЦА Ћосић својим делом, захвата импозантан период: крај 19, читав 20. и сам почетак 21. века - рекао је Александар Ћуковић. - Роман је био и остао референтно тело овога писца, опсесија и усуд којој је робовао и за коју се истрајно и живо занимао и онда када је исписивао странице текста које нису роман. Њиме се помно бавио и онда када је, по сопственом признању, испуњавао нагон за писањем записујући догађаје и појаве од општег значаја.

Унутрашњи услов

У ДЕЛИМА Ћосића литерарност надилази историчност, мишљења је Марко Крстић:

- Као да је Добрица Ћосић самом себи поставио неки унутрашњи услов, неки стваралачки аксиом и задатак - да све што напише мора бити у некаквом складу и сагласју, у некаквом тоталитету, у одређеном манделбротовом облику, у коме су романи или дневнички записи, и тако редом сваки од њих, макар приближно, умањени разломљени фрактали једне те исте целине.

ЗАПРАТИТЕ НПОРТАЛ НА ФЕЈСБУКУ

Препоручујемо

Култура

0 2

ДИВАН САГОВОРНИХ И ВЕЛИКИ СРПСКИ КЊИЖЕВНИК: Отворен научни скуп “Романи Добрице Ћосића“ у САНУ

01. 11. 2021. у 12:04

Култура

0 1

ПРЕДАВАЊЕ У СВЕЧАНОЈ САЛИ САНУ: Да ли су Срби народ најстарији?

27. 10. 2021. у 17:31

Култура

0 0

ЦИКЛУС ПРЕДАВАЊА О МИТОЛОШКОЈ ПРОШЛОСТИ СРБА: Да ли су Срби народ најстарији, одговара проф. др Радивој Радић

27. 10. 2021. у 17:40

Култура

0 1

О РОМАНИМА ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА: Скуп у САНУ организован поводом 100-годишњице рођења писца

27. 10. 2021. у 17:52

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације