ДРУГАРСТВО, ПРИЧА БЕЗ КРАЈА: Писац Слободан Станишић о Мињи Суботи

УВЕК се може веровати људима које воле и прихватају деца. Из дечје љубави расте поверење и прихватање одраслих.

Слободан Станишић, Фото П. Милошевић

Родитељи и њихови родитељи, родбина, кумови, пријатељи, сви ће прихватити као свог јунака оног кога одаберу најмлађи. То добро знају сви који су пратили дуговечни телевизијски серијал "Музички тобоган" али и помало заборављене "Игре без граница", "Од главе до пете, или "Дете је човек важан". У свима је, као и многим другим, централна личност, водитељ који пева, шармира, глуми, смишља духовите, а благе доскочице - Миња Субота.

Било је безброј прилика да се у ово лично уверим, а то се једино може при директним сусретима са публиком. Колико год било присуство познатих писаца, глумаца, певача, највише пажње је привлачио Миња. Што је најлепше он је ту своју омиљеност увек знао да подели с другима, увек да и остале позове на заједничку фотографију, потписивање или разговор.

То од самог детињства важи само за оног ко се зове - прави друг. А право другарство почиње у школској клупи, тек доцније пређе у песму.

Дружење од раних дана разликује се од пријатељства, оно је нешто много више од тога. Оно је на неки необичан начин продужено осећање из младих дана, ту су искрено разумевање, подршка, саосећање, стална спремност да друг другу помогне, да притом не очекује да то буде узвраћено. Онда то дуго траје, као Мињино и моје, више од седамдесет година.

Делили смо клупу у Првој београдској, у I/6 одељењу које је бројало четрдесет ученика. Нас двојица смо били једини окренути уметности, музици и глуми. Добро се сећам како је знао да подржи сваки успех, спортски, глумачки, онај који се односи на школске оцене. Увек уредан, беспрекорно тачан, спреман за разговор и да помогне. У свести ми се намеће слика да је већ тада носио наочаре.

Кад смо напустили школу Миња је силовито кренуо у јавни живот. Издвојио се од целе генерације, одмах постао познат. Зачудо, при сусретима остаје скроман и ненаметљив, истиче успехе других, макар и најмање, о својима не говори. Истовремено, појављује се уз најпознатије личности у тада великој држави, од почетника до председника. Затим осваја и иностранство, посебно Русију из које доноси изузетне приче. У стању је сатима да их казује и да све илуструје видео-записом што се слуша и гледа без даха.

НЕЗАБОРАВ Љубивоје Ршумовић, Добрица Ерић, Слободан Станишић и Миња Субота, Фото Приватна архива

Као војник, затекао сам се у Дому армије у Приштини на чијој се позорници непрестано нешто догађало. Позоришна представа, војничка или цивилна приредба, концерт, смењивали су се од викенда до викенда. Тако је дошао и "Музички караван" који је обилази тадашњу Југославију. Певали су Лола Новаковић, Аница Зубовић, Драган Стојнић, а водитељ је, наравно, Миња Субота. Пре него што су наставили пут, чувени водитељ није заборавио школског друга, већ га изводи на ручак у "Косовски божур" (тада најугледнији приштински хотел). Остасмо дуго, мање због самог ручка, а више причајући о школским данима и другарима и где је ко у том тренутку (Напомињем "другарима" - Прве београдска је тада била Прва мушка, име ће променити после четири године кад су одељења постала мешовита).

О карактеру, пре се може рећи о људскости Миње Суботе (у раном детињству, то ми је лично испричао, Мајка му је наденула надимак од миља, а пуним именом су га звали само професори при прозивању из дневника: - Субота Милан) говори догађај који ми се урезао у сећање. На програм у библиотеци града Београда, дошао је славни Ђорђе Марјановић. То је било после можданог удара који је доживео у Аустралији, и нашао се у публици са жељом да види познанике и пријатеље. Пришао ми је по завршетку, а моју велику радост реметило је то што је са приметном тешкоћом говорио. Пошто је завршио свој део обавеза, Миња нам се придружио и одмах почео да наговара Ђорђа да се врати на сцену нудећи да лично све организује. Знајући Мињу и његову добронамерност, поштовао сам племениту намеру, али, остадох помало скептичан. На моју велику срећу, нисам био у праву. Упорни Миња успео је да оствари замисао, концерт је одржан у Дому синдиката, уз учешће бројних певача, а Ђорђе се довољно опоравио да је могао још једном да наступи пред публиком.

Наступали смо безброј пута као "Два школска друга", мада врхунски отпевана песма загреје младу публику, дланови се усијају, а после тога је тешко говорити поезију. Изгледа невероватно, али, то се врло лепо уклапало и протицало у равноправности. Дечјој пажњи, изгледа, не промиче другарство.

А онда у блиском прошлом периоду, Миња је дошао на идеју да створимо заједничку песму о Србији. Једне недеље по подне, нешто ме је ухватило и у релативно кратком року написао сам "Поздрав из Србије". Пошаљем је мејлом, а после кратког времена јавља се он и каже:

"Слушај!" Потом отпева прве тактове. Из нашег другарства је настала песма коју су прихватили не само млади и не само старији, већ је Миња стално говорио како ту песму посебно воли, да је права химна младих.

Сада ми остаје немирење с личним губитком. Можда је мала утеха што је то губитак за све, губитак који је немогуће надокнадити. Истински, не видим ко би могао заменити јединственог Мињу Суботу. Остаје песма која се памти, а памћење подстиче сваки такт мелодија "Деца су украс света", "Ишли смо у Африку" или "Разболе се лисица"...

Поздрав свима, симболично, стиже нам од наслова Мињиног добро познатог албума "За моју луду и вечно младу генерацију".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације