Култура

ИНТЕРВЈУ Верољуб Вукашиновић песник, добитник награде "Драинац" за “Новости”: Глобализују се и свет и свест људи

Драган Богутовић

12. 09. 2021. у 16:00

ЗА мене је најважнији контакт са природом и живот у природи. Моје биће припада цивилизацији и култури села, које изумире.

ИНТЕРВЈУ Верољуб Вукашиновић песник, добитник награде Драинац за “Новости”: Глобализују се и свет и свест људи

То је једна од болних и опсесивних тема о којима певам. Ово, за "Новости", каже Верољуб Вукашиновић (1959), коме је недавно додељена угледна награда "Драинац" за песничку књигу "Тилић", у издању "Православне речи".

Тихом и скромном песнику, који живи у Трстенику, где је управник библиотеке "Јефимија" и уредник зборника "Савремена српска проза", ово је једно од неколико признања међу којима су "Милан Ракић", "Јефимијин вез", "Србољуб Митић", "Кочићево перо", "Бранко Ћопић", "Златни Орфеј".

* И тематски и начином певања у овој збирци призивате романтичарску традицију која је у оштрој супротности са временом у којем живимо...

- За "аутентичног лиричара", како сам означен од стране угледног књижевног критичара Радивоја Микића, много тога у овом времену је у супротности са једним песничким осећањем света које призива не само романтичарску, већ и нашу средњовековну и народну традицију у књижевности. Морам признати да је много тога и у супротности са здравим разумом, али "свако време носи своје бреме" и управо је тај укрштај архаичног и традиционалног са новим и савременим начином живота, који све више води ка губљењу личног и националног идентитета, оно што је изазов и тема поезије за мене. Моја најновија збирка песама зове се "Тилић", а то је једна заборављена српска реч из косачке терминологије, које више нема ни у говору, а ни у речнику. Много је таквих речи које нестају, као и предмети или појаве које су њима означаване, а у језик све брже улазе неке друге, стране речи, са информатичким садржајима. Свет се глобализује, а и свест људи, живи се све брже, а са друге стране, у свакоме од нас, ма у којем животном добу били, живи по једно дете које би желело да се игра и да се преда зову природе.

* Песник сте природе, пчела посебно. Шта за вас значи та вредна живуљка?

- Сама природа и све оно што није створио човек већ Творац универзума је чудо и поезија, а посебно чудо којем се непрестано дивим су пчеле које су савршени одраз једног вишег ума заснованог на непогрешивом инстинкту одржања у корист заједнице. Дух кошнице је оно што бисмо могли да позајмимо од пчела, то сам већ једном рекао, а потврдио бих и сазнањем да су пчеле, по неком вишем промислу, и одраз једне дубоке религиозности. У изванредном зборнику "Пчелојављење", о пчели у цветнику наше и светске поезије, велики љубитељ пчела професор Миодраг Радовић наводи пример да су монаси на Светој Гори стављали икону са ликом Господа Исуса Христа у кошницу и да су пчеле облепиле воском читаву површину иконе осим лика Господњег. Поред изврсних пчелињих производа, пчеле су обогатиле и поезију, од Вергилија и Пиндара до наших савремених песника. Морамо најозбиљније схватити упозорење француског Удружења пчелара: "Кад би пчела нестала са лица земље, човечанству би преостало још само четири године живота." Мој отац Богомир био је пчелар, чак је и испевао и једну песмицу о пчели, и од њега сам наследио скромни пчелињак и стару кућу са огњиштем у селу Доњем Дубичу, у Гледићким планинама. И ту највише "песнички станујем".

* У неколико песама позвали сте се или за лирске јунаке изабрали Лазу Костића, Стевана Раичковића, Петра Пајића, Миљковића. Чиме вас они инспиришу?

- Ако је поезија једна врста посебне религије онда би ови песници које сте навели, а и многи други, били неки светитељи које славим, са којима се молим и са којима сам у непрекидном дослуху. Волим да уметнем по неки њихов стих у контекст неке своје песме или да од њих позајмим понеку ретку реч за тему песме, као што је, рецимо, реч "тренут" из Santa Maria della salute. Лазу Костића сам изабрао за лирског јунака покушавајући да се са њим у нечему идентификујем, промишљајући његов однос према Ленки, али сам написао и песму о Јули, као песниковој супрузи. Такође, испевао сам и једну врсту "реплике" на чудесну песму Rosa canina Милосава Тешића. Мислим да поезија није могућа, свесно или несвесно, без међусобне интеракције песника који је стварају.

* За песника, какве су предности и мане живота у провинцији?

- Управо ми је дошла до руку сјајна књига есеја Драгана Јовановића Данилова "Живети у малим градовима". Из ње преписујем: "Можемо говорити о душама малих градова. Сваки мали град има душу, јединствену и непоновљиву". С тим се потпуно слажем. Додао бих да и велики градови, мегалополиси, вероватно имају неку своју душу, многолику и комплексну. Провинција је духовна категорија и могућа је и у великом граду. А у малим местима небо је ноћу видљивије и звезде светлуцају као светла далеких, великих градова. Ја сам рођен близу манастира Љубостиње, где сам и крштен. Књижевност сам студирао у Новом Саду, али сам се, стицајем околности, вратио да живим у Трстенику, радећи посао у библиотеци који ми омогућава креирање и учешће у књижевном животу тако да, одавде гледано, можда је и предност живети у малим градовима који на културној мапи Србије имају своја препознатљива обележја.

ШТА ТРАЖЕ ЧИТАОЦИ

* ДУГО сте управник библиотеке "Јефимија" у Трстенику. На основу чега се читалац најчешће одлучује када бира књигу коју ће позајмити?

- Број читалаца, или прецизније речено, корисника библиотеке у мом градићу је око 10 одсто од броја становника у њему. То је чињеница пред којом је улога библиотекара све важнија у овом и долазећим временима. Читаоци читају разне књиге, највише забаве ради ,а на то шта ће позајмити из библиотеке сигурно највише утиче њихово образовање. Ту је, свакако, веома битна и улога медија и маркетинга, књиге о којима се прича и које су награђене неком престижном наградом се више траже од других. У том смислу, ми се у нашој библиотеци посебно трудимо да мотивишемо најмлађе читаоце кроз "Читалачку значку", а да старијима приближимо књиге савремених писаца кроз књижевне вечери и књижевне сусрете "Савремена српска проза", који трају већ 38 година. Ипак, мени лично, најдражи су они читаоци ретких књига које дуго самују у полицама библиотеке. А међу њима, највише је књига поезије.