ДЕЧЈУ ПАМЕТ И СРЦЕ ТРЕБА ПОШТОВАТИ: Анте Томић о роману "Ђура Ходалица"

КРАТКИ хумористички роман Анте Томића "Ђура Ходалица", са илустрацијама Добросава Боба Живковића, објављен је у издању "Креативног центра".

Фото С. Бурић

Главни јунак књиге, Ђура Ходалица, није обичан чворак. Као мали је испао из гнезда и никад није научио да високо лети, због чега су га прозвали Ходалица. Мама се због тога много плашила за његову будућност, тата га се стидео, другови су га одбацили - пошто ни у свету чворака, као ни у свету људи, није лако опстати ако си другачији од осталих...

Ово је ваш први роман за децу. Шта вас је мотивисало да га напишете?

- Одавно сам желео да напишем нешто за децу јер сам претпостављао да би мојој незрелој и шашавој природи то било најближе. Но, како нисам нарочито вредан, а и неки су новински чланци, филмски сценарији или романи стално били важнији, "Ђура Ходалица" је годинама чекао, и чекао, и чекао. Било ме је већ срамота колико ме је чекао, па сам се једног дана напокон упустио у писање и, стварно, било је веселије од ичега што сам пре тога написао. У педесетој сам открио да сам ја, пре ичега другог, писац за децу. Живот би ми био много лакши да сам то раније схватио.

Ова прича говори о различитости и неуклапању, али носи и поруку да је уз храброст и чисто срце ипак могуће изборити се за своје место у свету. Шта вас је инспирисало да напишете једну модерну басну?

- Прича о Ђури Ходалици у основи није другачија од прича које с времена на време пишем за одрасле, прича о томе како је важно прихватити другачије, одупрети се терору већине, бити обазрив према мањинама. Након ратова који су похарали наше крајеве, а у којима је редовно страдала нека мањина, неки који су били другачији, који се нису уклапали, чини ми се да је важно схватити да свако, па и најмањи и најслабији међу нама, има једнака права као они који у друштву превладавају. И да су они слаби, усамљени, одбачени често снажнији и одлучнији од кукавица које се крију у мноштву, у јату, стаду, чопору или, да опростите на изразу, народу. А зашто животиње? Не знам, свидело ми се тако. Одрастао сам на селу, моји су узгајали краве, свиње и кокошке и читава ми је природа била ближа него данас, када живим у граду. Угодно ми је било вратити се у зеленило.

Фото Архива

У чему се разликује писање за децу од писања за одрасле?

- Треба, чини ми се, само наћи у себи ону безазленост, наивност коју смо у детињству имали, поверење у свет, ослободити се цинизма, опреза, страха да ћемо бити исмејани.

Иначе је све исто као када пишете за одрасле. Лоша је књижевност за децу она која се читаоцима обраћа свисока, покровитељски, као да су деца блесава. Дечацима и девојчицама треба причати као себи равнима, поштујући њихову памет и њихово срце.

Књига је објављена у Хрватској, уз илустрације Томислава Торјанца, док је у овом издању илустрације радио Боб Живковић. Шта су ново донеле његове илустрације?

- Велика ми је част да су Торијанац и Живковић илустровали моју причу - боље од њих двојице нисам могао добити. Нестрпљиво сам пратио како су напредовали кроз причу, радовао се кад год би ми имејлом послали нешто и једва сам дочекао да заврше. Чудило ме је како су њихова решења, с једне стране, често била подударна. Обојица, на пример, причу почињу истим призором, чак га исто и компонују. Обојица су главног јунака индивидуализовали ораховом љуском на глави. С друге стране, они су врло различити.

Торјанац је, генерално гледајући, осећајнији, има једну нежну сету, док је Живковић духовитији, веселији. Његовим илустрацијама сам се наглас смејао.

Шта вас је највише насмејало док сте писали ову књигу?

- Разговори главног јунака и краве били су велики ужитак писања. Градити пријатељство између једног огромног и једног ситног бића испуњавало ме је весељем. Блесаво ће звучати, али баш волим краве. Краве су за мене чиста благост, доброта. Хиндуси не греше - то су заиста свете животиње.

"Страшан лав" против сивила

Као дете сам много више читао, био сам другачији од човека какав сам данас, неупоредиво паметнији од овога дебила који опсесивно буљи у телефон. Волео сам пустоловне књиге, гусарске и каубојске, Жила Верна и Марка Твена, па Тонета Селишкара, Ивану Брлић Мажуранић, Мату Ловрака, па највећега од свих - Бранка Ћопића. Песме за децу, занимљиво, у детињству ми нису ништа значиле. Њих сам заволео у одраслом добу. Ако сам лоше воље, пустим с Јутјуба Душка Радовића како чита песму "Страшан лав". То ми једно хладно сиво децембарско јутро у тренутку претвори у расцвали и топли мај - каже Томић.

Препоручујемо

Култура

0 0

О ВЕШТИЦАМА И БАБАРОГАМА: Три нова илустрована издања "Креативног центра"

17. 08. 2021. у 14:32

Култура

0 0

НЕМА ИЗГОВОРА ЗА НЕЗНАЊЕ: Писац за децу и младе Урош Петровић о "Загонетној потрази 2"

17. 08. 2021. у 12:22

Друштво

2 9

TРЕЋЕ ДЕТЕ НЕ ДОБИЈА БЕСПЛАТНО СВЕ УЏБЕНИКЕ: Родитељи морају да плате и по 5.000 динара за остале књиге

02. 09. 2021. у 16:18

Култура

0 1

МЕЂУ СВОЈИМА: Поред нашег, сопственог, искуства и меморије ми имамо још једну старију и трајнију памет

24. 08. 2021. у 10:12

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације