ПУШКИН МИ ЈЕ ОТКРИО СРПСКИ ДУХ: Вјачеслав Купријанов, најпревођенији живи руски песник

ПОЕЗИЈА је суштина мог живота, а фантазија и моја проза. Ако постоји имагинација и набој стваралачке мисли, форма ће им се већ сама прилагодити!

Фото Yandex.ru

Овако, у ексклузивном интервјуу, за "Новости", говори Вјачеслав Купријанов, најпревођенији живи руски песник чији се стихови читају на више од 40 светских језика.

Овај прозаиста, есејиста, преводилац, овогодишњи лауреат награде "Златни кључ града Смедерева", међународног фестивала поезије "Смедеревска песничка јесен", каже да је научио да чита још као четворогодишњак, и то уз Пушкинове бајке које му је отац оставио пред одлазак на фронт:

- Мој Глеб Васиљевић је погинуо, али ми је остао Пушкин... тако сам почео и да читам, прво "Мале трагедије" и "Песме западних Словена" у којима сам први пут осетио српски дух. Касније сам написао свој циклус "Из живота једног краља" у сличном поетском метру.

Прве песме објавили сте средином шездесетих година. Какво је тада било интересовање за поезију у Русији?

- Тада су у СССР полако почела да се објављују песници које је забрањивала наша револуција или су пак настрадали од тзв. искривљеног развоја социјализма. Тада смо први пут могли да прочитамо и Јесењина. Ја сам у то време студирао на Институту страних језика, организовао сам књижевни кружок "Фотон"... тамо смо читали класике, али и оне песнике који још нису били публиковани... тада сам открио и немачку поезију, на известан начин блиских ми песника "Брехтове школе" - Калауа, Фрида, Енценсберегера... Преводио сам их и то ми је помогло да разумем шта је слободан стих и да га у својим песмама саздам на руском језику.

Остали сте један од најзначајнијих теоретичара и тзв. практичара руског слободног стиха?

- Обрасце слободног стиха налазим код песника који пишу на другим језицима - од Срба то су Васко Попа и Миодраг Павловић. У слободном стиху, смисао сам себи изналази форму, али свака та форма наставља да звучи, звуче чак и паузе у слободним стиховима. А како тек само звучи "Слово о Игоровом походу"!

Фото Архива

На особен начин спајате руску традицију и европски манир? Да ли сте сагласни са тим и како ви видите млађе колеге?

- Да, успело ми је да нешто од тога оваплотим у теорији, да понешто покренем у поетској пракси, чак сам, рецимо, морао да 1988. "погурам" књигу "Текстови" свог старијег колеге, Владимира Бурича! Он је иначе први Рус који је добио награду "Златни кључ Смедерева". Млађе колеге данас су потпуно самосталне.

Ваше песме су превођене у време кад их издавачи у Совјетском Савезу нису баш особито ценили...?

- Тада су се први пут појављивале на пољском, на летонском, на српском... Слободни стих се мање деформише при превођењу, зато га и радије преводе, али је сем тога важно да смисао буде од универзалног значаја, "општечовечански", мада су овај концепт (шта значи "општи", нема "општег човека"!) покварили политички моменти. Пре свега, имам срећу што имам добре преводиоце.

Фото Архива

Осим чланства у многим важним институцијама, члан сте и Удружења књижевника Србије од 1999. Како се то догодило?

- Чим је било могуће путовати у Србију после НАТО агресије 1999, кренуо сам. Моји пријатељи су ми показали израњављену српску земљу, а круна свега је то што су ме Адам Пуслојић и Радомир Андрић крстили у древном манастиру Наупаре код Крушевца, одакле је кнез Лазар кренуо у Косовски бој. Моје крштено име је Стефан. Тада сам примљен у Удружење књижевника Србије, а пре четири године постао сам и члан Удружења књижевника Републике Српске, што веома ценим.

Колико књига сте до сада издали на српском и да ли планирате да наставите да објављујете на нашем јазику?

- Пет књига, прву је још у тадашњем Титограду, у бившој СФРЈ, у преводу Јадранке Дубак, објавио Радомир Уљаревић. Затим ме је преводио Никола Вујчић - за ту књигу добио сам Европску награду за поезију у Вршцу. За трећу сам добио награду "Бранко Радичевић".

Затим је Вера Хорват објавила двојезичну књигу мојих песама у издању фестивала "Смедеревска песничка јесен", а онда још једну, најобимнију, у Бањалуци, поводом награде "Европски атлас поезије". Увек се радујем издањима у Србији и надам се да ће бити преведена и моја проза - романи и приповетке.

Како се осећате након сазнања да сте добитник "Златног кључа града Смедерева"?

- То ми представља огромну радост, осећам се настављачем традиције руских песника који су раније добили ову награду - Владимира Бурича и Александра Кушнера. А ту је и мени драго име Ериха Фрида; преводио сам га и преводим и даље, а имао сам срећу да будем у Смедереву када му је та награда додељена.

Фото Архива

Како оцењујете напоре и истрајност смедеревских поета и књижевних радника-ентузијаста, да овај фестивал одрже живим и унапреде?

- Да, то је велика и дуга традиција и не сме се прекидати, мора да се одржи на висини. Ту се сусрећу песници из различитих земаља и вест о том догађају преносе у све крајеве света. Поезија мора да стоји чврсто, као древна Тврђава у Смедереву.

ПРИЗНАЊЕ

НАГРАДА "Златни кључ Смедерева", за целокупан поетски опус, руском песнику биће уручена на 52. по реду песничкој смотри. Ова манифестација на програму је од 12. до 14. октобра.

БИОГРАФИЈА

ВЈАЧЕСЛАВ Купријанов живи и ради у Москви. Рођен је 1939. у Новосибирску, у породици лекара. Студирао је на високој војнопоморској школи за инжењере оружја у Лењинграду, данашњем Санкт Петербургу.

Дипломирао је на московском институту страних језика 1967. године, специјализујући се за немачки језик. Вјачеслав Глебович Купријанов је члан Савеза писаца Русије, Савеза писаца Србије, Европске академије наука и уметности (Салцбург). Члан руског ПЕН центра.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације