БЛАГОСЛОВ КРАЉА ЗА РАД АКАДЕМИКА: Највиша српска научна институција свој коначан облик добила је крајем 19. века

СРПСКА академија наука и уметности већ 180 година најзначајнија је научна и уметничка институција у земљи.

Фото Д. Миловановић

Мењала је називе, државе у којима је деловала, али је у континуитету чувала српско национално благо - списе и књиге, трасирала пут националних наука и окупљала најумније представнике нашег народа. Развијала се од Друштва српске словесности, преко Српског ученог друштва, Српске краљевске академије, па до данашње Српске академије наука и уметности.

Јован Цвијић, Фото Архива

Током њене бурне и богате историје, један од најважнијих периода је управо онај када је Српско учено друштво достигло пуни замах у раду и потом се трансформисало у Српску краљевску академију. Чланови Друштва предано су скупљали историјску грађу, не само у Србији, него и шире, па су 1865. почеле припреме за градњу Архива. Тада је израђена прва географска карта Србије, а започета су испитивања климе, географских облика и вода у нашој земљи. Делатност Друштва проширена је на област свих Јужних Словена. Исте године, тадашњи академици успели су да се изборе и за већу самосталност у раду, у односу на Министарство просвете, тако што им је дозвољено да сами бирају своје чланове.

Тада су у чланство враћени, између осталих, Владимир Јовановић, Ђура Даничић, Стојан Новаковић, Јован Ђорђевић, Владан Ђорђевић, Иларион Руварац... Али тек 1876. чланови су добили право да сами бирају председника Друштва.

На чело Друштва, у међувремену, дошао је Јосиф Панчић. Тадашњи министар просвете Стојан Новаковић није био задовољан на које пројекте су трошили новац, делимично је обустављено финансирање, па је Друштво запало у финансијску кризу.

Због личних сукоба са Панчићевим наследником - Владимиром Јовановићем, следећи министар просвете Милан Кујунџић покренуо је 1887. тужбе против управе, разрешио је руководство и именовао привремену управу. Друштву је обуставио државно финансирање, чиме је практично онемогућен њихов рад.

АМАНЕТ ЈОСИФА ПАНЧИЋА

Јосиф Панчић, Фото Архива

ЈОСИФ Панчић, свега неколико дана пре смрти, од колега академика затражио је да се у раду руководе само истином и научном објективношћу, као и да у својим делима чувају чистоту језика, како је рекао, "онако, као што нам га народ даје, и као што су нам га прописали наши велики учитељи Вук Караџић и Ђура Даничић". Саветовао је да се, за почетак ограниче "оне науке, које се српства и јужног славенства, а нарочито земаља Балканског полуострва тичу".

- Ту је наша прошлост закопана, а ту мислим да лежи и наша боља будућност, у коју ја чврсто и непоколебљиво верујем - навео је Панчић у свом тестаментарном обраћању академицима.

Вишегодишњи неспоразуми са државом, тачније Министарством просвете, који су отежавали, а на моменте претили и да потпуно зауставе, рад академика решени су тек 1891. године, када је тадашњи министар Андра Николић предложио закон којим би се Српско учено друштво припојило Академији. Процедура спајања Друштва и Академије окончана је 22. децембра 1892.

Српско учено друштво од 1886. до 1892. деловало је истовремено са Српском краљевском академијом, чији је покровитељ био краљ Милан Обреновић. Он је Уредбом из 1887. године поставио прве академике, а за првог председника изабрао Јосифа Панчића, који се касније, писмом, са самртничке постеље, обратио академицима на свечаном скупу 22. фебруара 1888. године. Преминуо је само три дана касније. У том тренутку већ је био изабран нови председник Чедомиљ Мијатовић.

Труд први академици сакупљали и рукописне књиге, Фото Б. Субашић

Академија је била организована у четири одсека или четири академије - природних наука, филозофских, друштвених и уметности. Започета су бројна научна истраживања, а Стојан Новаковић је покренуо иницијативу да се прикупи грађа и објави "Речник народног књижевног језика српског", и то поводом стогодишњице рођења Вука Караџића. Тако је основан Лексикографски одсек, претеча Института за српски језик.

Значајне успехе у раду имао је и Етнографски одбор, у оквиру кога су Јован Цвијић и Јован Ердељановић покренули научну серију о насељима и пореклу становништва, животу и народним обичајима.

Академија је најпре деловала из просторија Велике школе, да би се потом преселила у кућу Јована Гавриловића. Председништво СКА одлучило је 1887. године да на државном земљишту у Кнез Михаиловој улици подигне своју привремену зграду, а годину касније је и представила план грађевине.

Године 1987. откривен је споменик Јосифу Панчићу испред Капетан Мишиног здања, а посмртни остаци Вука Стефановића Караџића пренети су из Беча у Београд. Издато је фототипско издање "Мирослављевог јеванђеља", а Академија је донела одлуку да своја издања пошаље на Светску изложбу, која се у Паризу одржавала 1900. године.

Академија 1909. мења адресу - сели се у Бранкову 15, у кућу Симе Игуманова, где је званично била до 1952. У годинама до почетка Великог рата, академици су били веома активни, објављена су и важна дела Михајла Петровића Аласа и Јована Цвијића. Због ратних прилика, њихов рад је на неколико година обустављен.

Граната је погодила зграду у Бранковој, у Нишу је преминуо председник СКА Стојан Новаковић, а Јован Жујовић је указом 1915. године постављен за председника. Академија је своје активности наставила 1919. године, а крајем те године на Конференцији мира у Паризу учествовали су њену чланови, међу којима су били и Александар Белић и Јован Цвијић, који је после постао и председник. Нова зграда СКА у Кнез Михаиловој улици 35 изграђена је 1923. и 1924. године.

Године 1927. преминуо је председник Јован Цвијић, а следеће године на чело академије долази Слободан Јовановић. Академија покреће питање целокупног свог научног рада и његове организације. Доносе потом и нови правилник о раду, а на захтев државних власти активније се укључују у проучавање историјске грађе која се чувала у бечким архивима, а тицала се наше државе.

Свечаност поводом 50 година постојања и рада Академије организована је 1937. године, а нешто касније за члана Академије проглашен је Никола Тесла, а за председника је изабран Александар Белић.

Са почетком Другог светског рата Академија је опет страдала. У бомбардовању Београда 6. априла 1941. године, погођена је зграда у Бранковој улици 15 и уништен је улични део зграде, а у њему и снимци повеља и докумената из париског архива и део библиотеке. Већ 6. маја 1942. године окупационе власти донеле су одлуку о забрани јавног рада Академије, да би њена управа, као реакцију на забрану, одлучила да "Академија рад продужи у тишини".

Ратни период био је посвећен склањању и чувању грађе. После ослобођења формирана је комисија која је написала извештај о стању и деловању Академије током окупације.

По наређењу и под надзором реонске милиције, 19. октобра 1945. године, са зграде у Бранковој 15 скинута је табла са натписом Српска краљевска академија и замењена плочом са новим именом - Српска академија наука. Ту почиње четврта фаза рада најважније научне и уметничке институције у нашој држави.

Серијал финансијски подржало Министарство културе и информисања Републике Србије

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације