ИСПОВЕСТ ПОСЛЕДЊЕГ МОРАЛНОГ ЧОВЕКА: Александар Гаталица - Роман "Двадесет пети сат"

САДА сам нико. Сада сам ништа. Сада сам само тело са два куршума у себи.

Фото П. Милошевић

Погођен сам два пута. Остао сам на земљи тешко дишући, сигуран да ме живот напушта. Из тог понижавајућег угла видео сам убицу како пуца на Весну. Један куршум је прошао кроз њу као да јој је труп од воде, други се задржао у њеном провидном телу. Јекнуо сам. Онесвестио се. Када сам дошао свести, видео сам локву крви поред себе и другу испод Весне. Телефон је био веома далеко. Покушао сам да викнем. Нисам имао гласа. Почео сам да се вучем по поду као крвава буба. Дохватио сам гајтан телефона. Оборио сам велики црни апарат на себе. Јаукнуо сам од бола. Прислонио сам слушалицу укосо и тешким гласом мртвака на енглеском позвао хитну помоћ.

Мене су спасли. Весни није било помоћи...

Други метак који је погодио њено прозирно тело био је кобан. Имала је набрекле отворене материнске груди, кроз које сам могао да јој се нагледам срца. И све сам видео, као да се само због мене дешава. Њено стаклено срце престало је да куца чим се други куршум зауставио у њеним грудима и пресекао срчану артерију, која је дивље бљунула крв што је испрва личила на провидну слуз, а онда задобила крвавоцрвену боју. За један секунд Весна није успела да утекне у двадесет пети сат.

Она је сад мртва. Врата два света сада су заувек затворена.

У болници "Света Мери" провео сам два месеца. Потом су ме испитивали. Држао сам се приче да сам Владислав Спалајковић, синовац некада моћног Мирослава Спалајковића. Сва моја документа говорила су тако. Скотланд јарду је нешто било сумњиво, али сва домишљатост детектива разбила се о хриди њихове равнодушности и згађености над онима што не говоре енглески и сваким ко не пије чај у пет. Један странац, још један крвави траг у 1971. години, који води изван Уједињеног Краљевства... "Могли би барем своје варварске методе да не користе на нашем тлу"... "Драги боже"... "Код куће ме чека жена, казала је да је напунила патку"... "Mr. Spalajkovic, you have 24 hours to leave this country. Understand?" ("Господине Спалајковићу, имате 24 сата да напустите ову земљу. Разумете?")

Разумео сам. Мислио сам да је напустим, али бежећи у двадесет пети сат, тамо где се налази најчудеснија насеобина двојника. Нисам видео ништа лоше у томе. Нисам никоме полагао рачуне. Био сам савршено моралан. Оно што одлучим најправеднија је одлука за тај дан. На себе сада гледам као на потпуно моралног човека. Одрекао сам се прошлости. Ништа ми се не нуди од будућности. Желим да одем са овога света - као путник на чуну мртвих. Али нисам мртав. Жив сам. Још једном посећујем доктора Коломба с ординацијом у сутеренској просторији у Харлеј стриту број 10; јесте, два пута звоним кратко, а трећи пут отегнуто... Не, не чиним тако: све то више нема смисла. Два пута сам покушао с овим препреденим аудиологом, анестезиологом и хипнотизером: једном као Влатко Спалајковић, други пут под својим именом, Мирко Илић (само сам оно мајор Службе безбедности изоставио). Бројао ми је он хипнотизерски, баш као и Весни, мојој покојној сарадници, али једном сам завршио за некој ледини, други пут на сињем мору, сред кобних таласа боје живе - доста је то за једну ординацију. Да ли сам мислио да због тога одустанем? Никако.

Лондон је наказни рингишпил. У њему може да се нађе више мрачних занимања него и у једном другом граду. Треба само међу именицима тражити оне др-наказе заостале из седамнаестог и осамнаестог века, који су старе лекарске праксе усвојили и продају их данашњим најправеднијим људима као што сам ја, за шаку фунти и пенија. Тако сам нашао доктора Чарлса Гудала.

"Знате", рекао ми је овај лекар, "људи олако потцењују мрачне векове британске медицине. На том сметлишту лекарских пракси може се пронаћи обиље метода које ни данас нису довољно испитане и рабљене. Погледајте само овај случај. Једне летње вечери 1702, гроф од Кента игра поло и падне с коња. Пацијент не показује знаке живота. Догоди се да је мој наврдеда с истим именом, др Чарлс Гудал, био у близини. Имам тачан запис шта је све радио. Пацијентови знаци били су злослутни: ни даха, ни пулса, једино му нешто једва чујно крчи у грлу. Мој наврдеда одмах му је извадио пола литра крви из руке, да би се остатак тела борио за ову текућину. Враћање у живот требало је да потакне и вино од антимона и токсична пива која су имала да шокирају грофа и изазову повраћање. Ништа није помогло. Онда су несрећника пребацили у коњушницу. Дотрчало је још славних лекара и примаријуса. Обријали су племениту главу и на теме поставили мехур напуњен каустичном содом, која је требало да изазове реакцију коже. Онда су отромбољено тело налили хељдиним сирупом, али ни он није изазвао повраћање. Негде усред такве неге, неко је рекао да је гроф од Кента зацело већ мртав и да ништа од савремене медицине осамнаестог века више не може да га врати међу живе. Стигао је свештеник...

"Е сад, видите, мој наврдеда није био у праву кад је грофу давао вино од антимона, токсична пива и хељдин сируп, нити кад му је на главу турао мехур пун каустичне соде, али јесте био на добром трагу кад му је узимао крв. Сада ћу и ја с вама учинити исто: узећу вам пола литра крви и натерати ваше тело да се бори и тако утекне из ова двадесет четири сата. Јесте ли спремни?"

(Одломак из романа "Двадесет пети сат", у издању "Службеног гласника")

Препоручујемо

Култура

0 1

ПРОФЕСОР ЖИВОТА И ПЕРА: Објављена књига - Споменица Драшку Ређепу, ненадмашном есејисти, критичару, ерудити

31. 05. 2021. у 14:00

Култура

2 1

ЧУВАР СЕЋАЊА НА ТЕШКО ДОБА РАТА: Весковић: Српска култура се одужила значајном аутору

25. 06. 2021. у 14:34

Култура

0 0

КОЕНОВА ПОЕТСКА СНАГА: Мултимедијални програм посвећен чувеном аутору у Југословенској кинотеци

25. 06. 2021. у 07:31

Познати

0 7

"ФРАЈЛЕ" ЗА "НОВОСТИ": О Књизи Јелене Буче, одласку Марије Мирковић, посвети Балашевићу...

21. 06. 2021. у 08:07

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације