ИНТЕРВЈУ Славенко Терзић: Русија штитила српске цркве и манастире

РУСКИ архиви чувају драгоцену грађу за историју Срба и Балкана у целини и заиста су неисцрпна ризница. Руске дипломате на Балкану су по правилу били образовани људи. Пажљиво су пратили све процесе у местима свога службовања и врло зналачки извештавали.

Славенко Терзић

Штета је што ми никада нисмо предузели систематична дугорочна истраживања грађе из руских архива за историју Срба, али и Балкана у целини. Темељност конзулских и других извештаја васкрсава слику једног времена које је по свему личило, нарочито када је реч о старој Србији, на истинску историјску драму.

Овако, за "Новости", говори историчар др Славенко Терзић, дописни члан САНУ, некадашњи амбасадор Србије у Москви, поводом нове књиге "На капијама Константинопоља-Русија и балканско питање у 19. веку". Заједничко издање Историјског института и "Православне речи" написано је на основу обимних архивских истраживања у националним и руским архивима у Москви и Санкт Петербургу. Истражујући руску балканску политику, аутор је посебну пажњу посветио борби Русије да обезбеди аутономију Србије у оквиру Османског царства. А, у којој мери се руска спољна политика мењала од Петра I до Катарине II, Терзић, у разговору за "Новости", каже:

- У време Петра I, првих деценија 18. века, Русија се све више окреће топлим морима и Балкану, позива Србе и друге балканске хришћане да јој се придруже у борби против Османског царства. Значајну улогу у томе имао је гроф Сава Владиславић, Херцеговац, саветник Петра I за питања православног Истока. За време царице Катарине II Русија је већ постигла значајне спољнополитичке успехе на том правцу. Миром у Кучук-Кајнарџију 1774. добила је право покровитељства над хришћанима Османског царства. Катарина II прави планове о некој врсти обнове Византије - "Источно грчко царство", планира да њен унук Константин буде на престолу те нове империје, са аустријским царем Јосифом II планирала је поделу Балкана. Њена основна политичка визија симболично је изражена у натпису на славолуку којим је дочекана 1787. године приликом посете Севастопољу - "Пут у Константинопољ".

* Које су личности из руске историје одиграле кључну улогу у ставу према Балкану и Србији?

- Тешко је навести све личности, свакако да на првом месту стоје руски цареви, нарочито у периоду од Александра I до Николаја II Романова. Ту су затим министри спољних послова и канцелари Неселроде и посебно кнез Александар Михаилович Горчаков који је стајао на челу руске спољне политике у изузетно важном периоду од 1856-1882. године. Моја књига се бави 19. веком, али несумњиво важну улогу имао је руски цар Николај II почетком 20. века. Ништа мање значајну улогу играли су руски посланици у Цариграду Италински, Строганов, Бутењев и други, а можда најистакнутију улогу имао је руски амбасадор у Цариграду генерал Николај Игњатијев у периоду 1864-1878. године. Свакако и војсковође као што су Кутузов, Дибич, и други. Када је реч о Србији не треба заборавити Родофиникина, руског представника код Карађорђа, дугогодишњег директора Азијског департмана МИД.

* У којој се мери Русија водила својим интересима, а у којој је уважавала интересе балканских земаља?

- Све велике силе се у историји међународних односа руководе првенствено својим интересима, што је сасвим природно. Питање је у којој се мери ти интереси подударају или одступају од интереса балканских народа. Несумњиво је да је Русија од свих великих сила готово једина подржавала борбу за ослобођење балканских хришћанских народа. Она је то чинила дипломатски, војно, школовањем младих хришћанских ученика и студената, слањем помоћи православним црквама и манастирима на Балкану. Русија је пресудно утицала на добијање аутономије Кнежевине Србије, на грчки покрет за ослобођење и уједињење, али је у једном тренутку 1878. године наглашено фаворизовала Бугаре пројектовањем Велике Бугарске у Сан-Стефану науштрб интереса Срба и осталих хришћанских народа на Балкану.

* Посебно поглавље посветили сте албанском етничком чишћењу православних Срба. Колико су извештаји руских конзула о томе поуздани и аутентични?

- Извештаји руских конзула из Дубровника - отворени крајем 18. века, затим из Београда а нарочито из Скадра - 1857, Призрена 1866. и других места дају могућност за детаљну реконструкцију процеса етничког чишћења Срба из матичних области праћеног безбројним злочинима и готово свакодневним терором. Већ од првог дана рада конзулата у Скадру стижу вапаји из Дечана и Пећке патријаршије за заштиту и помоћ. То је навело руског цара Александра III да на маргини једног конзулског извештаја из Призрена забележи: "Све једно исто без краја". Слични су извештаји и конзула западних држава.

* Било је у једном периоду великих размимоилажења у врху руске империје...

- Русија је огромна империја и увек се у врховима владајућих структура води тиха борба између различитих политичких виђења и интереса. Руска историографија критикује Николаја I и канцелара Неселродеа да су строго следили принципе Свете алијансе занемарујући руске националне интересе. Кнез Горчаков је био оличење највиших домета руске дипломатске школе, са огромним искуством, мудар и опрезан. После искуства са Кримским ратом 1853-1856. када је скоро цела Европа заједно са Турском ратовала против Русије, Горчаков је увек водио рачуна о интересима других европских сила настојећи да избегне нову "кримску коалицију". С друге стране, једна важна групација у врху руске државе блиска словенофилима сматрала је да Русија треба сама да решава Источно питање не обазирући се на друге европске силе. Генерал Игњатијев је чак сматрао да се треба директно договарати са Турском мимо других сила.

* Какав је био утицај црквених кругова, и православних и католичких, у периоду којим се бави ваша књига?

- Руска православна црква и руска држава у целини су помагали православне цркве и манастире и настојали да заштите православне хришћане. Положај самих хришћана у Османском царству био је у надлежности Цариградске патријаршије, јер после укидања Пећке патријаршије 1766. Срби су остали без своје цркве што је био ненадокнадив губитак. Уз велику подршку амбасадора Игњатијева, Бугари су добили Егзархију чији је програм у суштини био бугарски национални програм. Њена активност је изазвала разумљиву критику, пре свега, Срба и Грка. С друге стране, после Кримског рата дошло је до снажног не само политичког и економског, него и културно-верског продора западних сила на Балкан. Западне силе, у првом реду Француска и Аустроугарска, настојале су да ојачају римокатолички утицај и у Старој Србији тежећи да манастир Дечане претворе у центар римокатоличке активности на Балкану. Руска дипломатија се томе упорно супротстављала, штитећи православне Србе и њихове цркве и манастире.

БАЛКАН У ЖИЖИ ВЕЛИКИХ СИЛА

- БАЛКАНСКО полуострво или Југоисточна Европа је вековима било у средишту пажње интереса многих великих сила, пре свега због геополитичког и војностратегијског положаја - каже наш саговорник. - Смештено је на раскрсници важних путева и излази на значајне поморске путеве Медитерана и Блиског истока, и на ништа мање важне мореузе - Босфор и Дарданеле. Етничка и верска шароликост, сусрет неколико великих светских цивилизација увек је, па и данас, пружао прилику великим силама да манипулишу тим разликама и да обликују границе националних држава према сопственим интересима. Односи из 19. века не могу се, наравно, пресликати, али постоји подударност и континуитет у националним интересима пре свега великих западних држава. Њихова политика је најодговорнија за то што је појам балканизам постао синоним за међуплеменску завађеност и што се говори о Балкану као бурету барута, а не као колевци цивилизација које стоје у темељу модерне Европе.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације