ИНТЕРВЈУ Душица Тасић: Ноћима нисам спавала због Николе Јокића

МАГИЈУ телевизије стварају људи иза камере, који најчешће нису у фокусу јавности. Једна од таквих је Душица Тасић, уредница Јутарњег програма на РТС. Њену бригу за српске музеје недавно је наградио Национални комитет Међународног савета музејских организација (ИКОМ).

Фото В. Данилов /Приватна архива

Четвртком, Душица Тасић седа испред камере и у свом Јутарњем програму води серијал "На путу за Токио", у којем можемо чути занимљиве приче о Јапану, спортистима Србије и историји Олимпијских игара.

- Када ме је ИКОМ замолио да напишем нешто о себи са акцентом на музеје, питала сам да ли могу да пишем са фокусом на спорт - каже кроз смех саговорница "ТВ новости" и додаје да са овом музејском организацијом сарађује годинама. - Манифестације као што су "Ноћ музеја" или "Музеји за 10" увек су праћене у Јутарњем програму. Фасцинирало ме је то што су прошле године музеји у Жагубици и Сењском руднику направили онлајн презентације како би људи могли да прате шта се тамо дешава и док седе код куће. Најмање што је Јутарњи програм могао јесте да им да простор да то покажу. Музејима је то вероватно годило и значило и због моћи РТС.

Како Душица примећује, реченицама попут "заштитимо културну баштину" данас се покривају многе рупе:

- Ако нешто треба да се заштити, онда је то културна баштина по којој смо препознатљиви. Када људи дођу овде желе да виде Калемегдан, Медијану, Гамзиград, манастире... Нажалост, заштита културног наслеђа све више ми изгледа као прича, а његова промоција као прилика да се заради, а не начин да и ми оставимо траг тако што ћемо оно што је нама дато у наслеђе боље да представимо нашим поколењима. Једна сам од оних који би волели да се ради системски и да се за све зна зашто, како, ко, где, кад, а не ад хок. Ако се не иде од темеља, односно промишљено, увек негде нешто пукне или промакне. Задивљена сам Мишком Кораћем и оним што ради у Виминацијуму и како представља 17 римских владара који су рођени на нашим просторима.

Са кошаркашицама / Фото Приватна архива

Када већ говоримо о историји, Олимпијске игре су прошле године први пут у модерној историји одложене, што је утицало на Душичину емисију "На путу за Токио".

- Још од 2000. године, и Олимпијаде у Сиднеју, на различите начине пратим припреме највеће светске спортске манифестације. Прошле године сам прекинула емисију када је проглашена пандемија. Није имало смисла причати о спорту када смо сви били избезумљени и када смо мислили да се свако од нас бори за свој живот. Пошто се пандемија мало стишала, одлучила сам да завршим овај циклус. Прошле године смо емитовали унапред снимљене разговоре са спортистима, говорили о историјату ОИ и занимљивостима у вези са домаћинством, односно како се припрема Токио. Сада је мало другачије јер у студију обично угостим бившег и садашњег спортисту, а колега Илија Мусулин из Токија нуди занимљиве приче, рецимо о роботима, који ће такође помоћи у организацији олимпијаде. Мало је остало до Олимпијских игара, и сви спортисти су на припремама, па је веома тешко да дођу у емисију баш у 10 часова. Привилегија је бити на РТС, лакше долазимо до саговорника, поготово јер јавни сервис једини има право преноса Олимпијских игара - прича нам Тасићева.

Петосатну емисију Јутарњег програма, поред Душице, уређују Александар Туцаковић, Вањица Ратковић и Зорана Живадиновић.

- Редакција је таква да смо углавном сви, јер мало је младих, у исто време почели. Основна функција јавног сервиса је да помогне људима који, рецимо, не знају како да дођу до председника општине или да упишу дете у вртић. Мислим да је то његова суштина, да покреће такве теме и да људима којима су затворена врата буде прва помоћ. Можда не можемо ни ми много да урадимо, али бар можемо гласно да питамо уместо њих. Инсистирамо да Јутарњи програм то увек остане - каже Душица Тасић и додаје:

- Увек желимо и да реагујемо на писма гледалаца, проблеме или хуманитарне акције, односно да нађемо топлину да програм не чине само пуке информације. Такође, пошто сам спортски фанатик, скоро да нама емисије у којој нема неког нашег аса, на шта сам поносна. Годинама сам у Јутарњем програму и била сам ту још када су неки садашњи шампиони почињали каријере. Јутарњи програм је једина емисија у којој Ивана Шпановић хоће да гостује, зато што сам је интервјуисала када је имала 16 или 17 година. Мислим да је спортистима значајније да их неко подржи у почетку, када нико за њих не зна, и када се родитељи одричу много чега да би им омогућили да оду на неко такмичење, него после, када им хиљаде људи кличе испод баклона Скупштине града.

За спортски "фанатизам" Душица претпоставља да су криви гени јер јој је и отац "фанатик":

- У првом разреду основне школе учитељица је од свих девојчица једино мене пуштала да идем да гледам утакмице репрезентације. Искрено, нема више те чистоте у спорту и нема више игре коју смо гледали док смо одрастали. Спорт је био препознатљив по томе што у њему нема шта да се сакрије, јер резултат показује ко је бољи. Нажалост, сада ни ту није све црно и бело, и има много мешетарења, али фанатизам је остао у мени. Без обзира на то шта се у спорту догађа, и даље сам му привржена. И сада ноћима нисам спавала јер сам гледала утакмице Николе Јокића. Одушевљава ме што је најбољим играчем света именован дечак који овде скоро није био примећен, иако је био проглашен за МВП АБА лиге док је био у Меги. Има и у другим сферама живота таквих људи. Спорт је популаран и спортисти су препознатљиви, па знамо за то, али не знамо за научнике који су одавде отишли у иностранство као анонимни и тамо постали најбољи на свету. У Јутарњем програму волимо да причамо и о таквим људима.

На констатацију да би могла да споји лепо и корисно, и направи музеј спорта, Душица подсећа да изложбене поставке постоје у Кошатњаку, на ДИФ-у:

Са навијачима Бразила /Фото Приватна архива

- Оно што видимо од спорта јесу резултати. На крају спортисти буду наш понос, а нико не размишља кроз шта су све прошли. Њима је са 35 година, када заврше спортску каријеру, тешко да почну испочетка. Требало би да имају одскочну даску у виду спортске пензије ако су већ промовисали државу и народ. Спорт нам је у многим периодима био преко потребна инспирација, 90-их током бомбардовања, 2000-их, када смо покушавали да изађемо у свет, па и сада. Може Новак Ђоковић и да нас нервира када губи 2:0 од неког Италијана који има деветнаест година, али он је најбољи тенисер света, а притом је наш.

ОДГОВОРИ УНАПРЕД

КАДА Душица Тасић организује гостовања и укључења гостију, најлакше јој је, каже, да се договори са оствареним људима.

- Онај ко вреди, хоће да каже како је успео, да подели своја искуства, а онај ко је на чудан начин дошао до неких резултата углавном избегава да се појави или поставља услове и тражи питања унапред. Почињала сам у неком другом времену, када си госта у емисији имао право да питаш у том тренутку, и он црвени јер је неки функционер, а не зна да одговори. Сада ми кажу да пошаљем питања, па сам такве саговорнике неколико пута шаљиво замолила да ми пошаљу одговоре.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације