ИНТЕРВЈУ Предраг Марковић: Прогањају нас злодуси 20. века

ВЕШТИМ преплитањем фактографије и фикције, стварности и маште, прошлости и садашњости, а све казујући у првом лицу, као један од јунака књиге, Предраг Марковић (1955) је исписао занимљив и питак роман "Давид против Отужног Злодуха", у издању "Солариса".

Архива

Роман је насловљен према главном јунаку, познатом писцу Давиду Албахарију.

На књижевну сцену Марковић је крочио још 1983. збирком прича "Морали би доћи насмејани лавови", шест година касније уследила је такође књига прича "Отменост душе" и после дуге паузе романи "Заводник ништавила" (2017) и "Ковчег комедијант" (2018). У међувремену је радио као уредник и оснивач издавачке куће "Стубови културе" која је била то што и само име говори. једно време бавио се политиком, био председник Скупштине Србије, министар културе, да би од те врсте јавног живота дигао руке.

* Шта вас је, осим пријатељства, подстакло да Давида Албахарија узмете за главног јунака романа?

- Па, Злодуси који прогањају и њега и све нас. Али и начин благости којим се он изборио у три своја романа ("Цинк", "Мамац" и "Гец и Мајер") да цео свет, на више од 20 језика чује приче његове мајке и оца (обоје су у стварном животу изгубили по двојицу синова и супружнике) и трагедије Јевреја и Срба на овим просторима у двадесетом веку. Све то утицало је да напишем роман о двојици јунака који наивно покушавају да сачувају своју земљу бринући о језику, а у међувремену погубе зубе. Давид је још у безбрижним временима увео као ликове у своје приче стварне личности. Прво Рашу Ливаду, па мене, а онда читав низ својих пријатеља. Од Милоша Комадине до Михајла Пантића. Реч је о старој књижевној игри фикције и фактографије.

* Овде се, због трагичних тема и живих сведока, та игра усложњава...

- Да, зато фактографске чињенице потичу или из књига или из интервјуа самог Давида Албахарија (или Раше Ливаде.) Док се у фикцијском, жанровском слоју користим техникама којима су описане авантуре Маркса и Шерлока Холмса, или Сигмунда Фројда и Шерлока Холмса, дакле, историјских личности и књижевног јунака. (При чему су нама уверљивији измишљени јунаци.) Трагична биографија Давидове породице порекла, описана у његовим књигама, доживела је свој наставак у годинама док су те књиге објављиване и превођене у свету током грађанског рата и током бомбардовања Југославије. На истом простору. Морао сам да нађем начин да опишем тај наставак. И Дервенту и Варварин и Кладово и Земун и Београд. Макар да бих нове читаоце упутио на Давидове књиге. А старе, на скривене слојеве тих књига. И оно што им је претходило.

* Ваш главни јунак оставља дубок утисак не само као писац првог реда, већ и као човек чије су врлине, чини се, у дубокој супротности са овим временом?

- Не само са овим временом. Давид је један од најхрабријих људи које сам упознао. Зато и може да се супротстави Злодусима које ми не видимо. Давно сам преводио Борхесов есеј о томе како народи бирају за свој репрезентативни симбол људе који потпуно одударају од њихових колективних карактеристика. Баш због те разлике. Није то само у култури. Погледајте колико се, не само Срби, људи са ових простора диче како их представља Новак Ђоковић. Господин који по свему (упорношћу, визијом, радом, скромношћу, знањем језика, хуманошћу, пристојношћу, уважавањем других...) одудара од оног што ми стварно јесмо.

Архива

* Значајне улоге у књизи имају и двојица Давидових другара, истакнути тихи песник Раша Ливада и живописни Пера Кајганић...

- Раша Ливада је као и Давид стварна личност (први, највећи песник Земуна; други, највећи земунски писац) док је Кајганић измишљени митски Земунац. Али су сви рођени 1948. Ливада и Албахари јесу две испреплетене биографије, личне и књижевне. Непрестано у спору. Што није утицало на њихово вишедеценијско пријатељство, сарадњу и међусобни утицај. Пера Кајганић, највећи шверцер југоисточне Европе, Давидов је друг из детињства. У овом роману осмишљен и као његов антипод. Вечити дечак. Један од оних Земунаца који одбијају и да пређу мост ка Београду. Или да напусти Европу. У роману "Давид против Отужног Злодуха" он помаже главном јунаку да се избори са мртвима да би наставио да живи. У следећем роману, "Земунска Књига мртвих", ако успем да га завршим, он је главни јунак и помагаће мртвима да их ми живи оставимо на миру. И то је старо правило. Да би читалац уживао у авантури јунаци се појављују у опозитном пару. Дон Кихот и Санчо Панса. Шерлок Холмс и доктор Вотсон. Или на примеру стрипова, једине литературе коју Пера Кајганић чита: Загор и Чико.

* Низ прича из даље или блиске прошлости Земуна и Београда показују колико историја на трагичан начин може да мења људске судбине...

- Да, од Ханса Кристијана Андерсена који пристаје на обе царине (у Земуну његов брод прегледа отац Бранка Радичевића) до два логора који су се у размаку од две године налазили са две стране моста на земунској обали. Први, прихватни логор за Немце, фолксдојчере избегле из Буковине и Бесарабије 1940. на простору данашњег Музеја савремене уметности; и други, логор на Старом сајмишту у ком ће у првој половини 1942. бити убијено скоро 8.000 Јевреја, а потом до средине 1944. још 11.000 Срба. После рата је ту била популарна плажа "Копакабана" и седиште омладинских бригада а данас, ако је веровати новинама, место одржавања корона-журки.

* Роман је обојен фином дозом хумора и ироније, као и у ваше две претходне књиге. Је ли то (само)одбрана од толике несреће у људским животима?

- Колико год прижељкивали, хумор није лек. Али јача имунитет, како се данас каже. И обесмишљава патетику. Не верујем да би се читалац пробио кроз мучне слојеве овако обимног романа да није ојачан тим имунитетом. Не верујем ни да бих ја успео да се током писања нисам присећао момената у којима смо се Давид и ја иронијом бранили и храбрили уочи и током распада земље.

* Зашто једну реченицу неколико пута понављате у књизи: "Ништа није онако како изгледа"?

- Ово класично упозорење се најчешће понавља у три поглавља о Дунаву која такође носе исто име, по Исаку Њутну, који је разложио светлост и формулисао законе механике али се као алхемичар бавио и сажимањем догађаја у историји. (А ко год је видео портрете Исака Њутна и младог Албахарија док је носио гриву од косе запањиће се сличношћу.) Но, има и практичан значај. Да читаоца упозори колико се простор Земуна и Београда којим се јунаци крећу последњих пола века изменио до непрепознатљивости. Да не помињем да су то поглавља у којима се говори о Кладово транспорту о чијој трагедији савремени читалац не зна ништа, али и о судбини Горанаца или гастарбајтера о којима има искривљену слику. Коначно, да бих подсећао читаоца да исто правило важи и данас. Не заборавимо, цела хорор авантура одиграва се током овогодишње Богојављенске ноћи, јануара 2021. Дакле, у време опште површности и привида.

СЛОБОДАН ЧИТАЛАЦ

* ПОСЛЕДЊИХ година у биографској белешци наводите да живите у Београду "као слободан читалац".

- "Живи у Београду као слободан читалац" пише на корицама свих мојих књига, од "Отмености душе" 1989. до данас. Само што се значење ове синтагме мења. Тада је то био сажет опис послова књижевног критичара и уредника. Данас је метафора. Са дозом самоироније. Могуће да ће на наредној књизи неки уредник додати једну реч. Рецимо: "Живео и умро у Београду као слободан читалац."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације