EМОЦИЈA И ЕРУДИЦИЈA: Девет деценија од рођења Ивана В. Лалића (1931-1996)

МАЛО је песника чија дела маме и научне и песничке духове подједнако

Фото Приватна архива

Гласови мртвих.

Фото Приватна архива

Постоје песници од којих се никада нећемо одвојити и које ћемо носити на сваком путовању, у сваком тренутку засићења вратићемо се таквим писцима. Иван В. Лалић данас, поред овог мог стицаја околности сусрета и научног и естетског опредељења, има целу плејаду песника средње и млађе генерације популарно названих лалићеваца, а на факултетима у Србији је одбрањен велики број мастер и докторских радова чија тема је његова поезија, есеји, компаративне студије и преводи. Мало је песника који и после свог земног одласка доживљавају овакву рецепцију, чија дела маме и научне и песничке духове подједнако.

Данас после 90 година од рођења можемо рећи да је пред нама био и остао песник несумњиве естетске вредности, један од најпревођенијих српских писаца у последњих 20 година, разумљив на бројним језицима овог света. Зашто је Лалићев траг тако широк и дубок?

Иван В. Лалић је од прве збирке песама, а посебно од сабраних пет збирки у једну "Време, ватре, вртови" (1961) препознат у књижевним и критичарским круговима као нов глас који доноси ерудицију обојену емоцијом, отвара хоризонте српске поезије ка наслеђу античке културе и митова, обнавља сонет у поеми (или: циклусу сонета) Мелиса. Сасвим тихо одбија да учествује у сукобима модерниста и традиционалиста обезбеђујући себи место аутохтоног песничког гласа. Од средине шездесетих година Лалић гради своју везу са Византијом која ће бити објављена у Изабраним и новим песмама (1968) као циклус од десет песама "Византија". Тада ће у предговору овом издању Јован Христић писати да Лалић и он трагају за "новом традицијом" објашњавајући да је то потрага за прекинутом везом која сеже до Византије, а преко Византије до античке културе и хеленског наслеђа. Тиме ће пред нама бити један правац у коме ће се спајати почетак наше културе и српске књижевности, самоспознања о коренима који су насилно прекинути крајем 18. века, а потом сасвим заборављени у 19. веку. Тек ће Лаза Костић у "Певачкој химни Јовану Дамаскину", а потом Милутин Бојић у историјским драмама и Станислав Винавер у путописима подсећати на нашу везу са Византијом.

Иван В. Лалић је био песник невероватне ерудиције, полиглота, један од најбољих преводилаца поезије са немачког, енглеског, француског језика, човек апсолутног слуха јер није случајно био унук Исидора Бајића, чији прстен је увек носио на десној руци. Син Влајка Лалића, новинара и члана Младе Босне, није могао да заборави ни сложеност националне историје и контроверзе савременог света чије убрзање је гледао помно и промишљао посебно током осме и девете деценије 20. века. У збирци "Страсна мера" (1984) Лалић је у песми "Последња четврт" наслутио и указао на убрзани распад века и миленијума и ново прекомпоновање света и Европе уједињењем и подизањем Немачке. У његовим стиховима ће пред нама "неустрашиво ходити, опевани синови Алпа" и казати да "сад опасност расте/храни се искуством, пије црно млеко" алудирајући на цитат из "Фуге смрти" Паула Целана и трагедију Холокауста. У истој песми песник, који је добро знао историју, несумњиво даром интуиције је записао: "Месец је себе узео на зуб/На низбдици јуна: последња четврт,/А столеће се једе као месец, усмерено/У ушће, и убрзава под углом."

Већ у збирци "Писмо" (1992) Лалић ће објавити циклус сонета нерођеној кћери, пред читаоцима ће бити опет Мелиса, посредница између света живих и мртвих, "Шапат Јована Дамскина" је већ антологијска песма савременог доба, а критичари и преводиоци ће од краја осамдесетих година видети Лалића (спајајући у опусу Петрарку и Дамаскина) као медитеранског песника и по културном наслеђу антике, Византије, савременог дијалога Истока и Запада. Данас на његов 90. рођендан можемо рећи да гласови мртвих нису мртви гласови, а да је српска поезија поред врхунског песника националног духа, свесна и своје најшире медитеранске струне која је, проговорила у шумовима мора, омиљеном Ровињу, сликама Рима, Венеције у песми Acqa alta. Љубав према мору никад није престала иако је то море однело трагично његовог сина Влајка.

Земни живот је завршио тачно онако како је желео и колико му је требало да испева "Четири канона" за 75 дана у јесен 1995. године, а потом да мирно, као Црњански, каже: "Испунио сам своју судбину."

Трибина у УКС

ТРИБИНА у Удружењу књижевника Србије биће данас посвећена сећању на Ивана В. Лалића. Програм почиње у 12 сати, а учествоваће Милосав Тешић, Радивоје Микић, Светлана Шеатовић и Александар Јовановић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације