ИСПОВЕСТ Милица Хакман: Српском народу оставићу капитална дела свога оца Косте

ОТАЦ је знао да ме узме за руку и одведе у свој атеље на Косанчићевом венцу, једну велику собу са погледом на Бранков мост. У њој је била "краљица пећи", а поред ње у пиловини, мале маце. Када би падало вече било је дивно - осветлили би мост, а река би почела да хучи. Он би облачио бели мантил и почињао брзо да се примиче и одмиче од платна које је било на штафелају. Ту је био потпуно други човек. Пред сликом се уздизао, био сасвим различита особа.

Архива

Шест деценија после смрти нашег ликовног великана, овако се, за "Новости", Милица Хакман, присећа свог оца Косте Хакмана (1899-1961), без кога је остала као девојчурак од 10-11 година. Ова историчарка уметности, која је радни век провела на ТВ Београд, посветила је добар део зрелог живота чувајући успомену на српског сликара и професора београдске Ликовне академије, школованог у Прагу, Бечу и Кракову, који је својој земљи донео златну медаљу на Светској изложби у Паризу, најмлађег ухапшеног младобосанца, после атентата у Сарајеву, резервног официра Југословенске војске, који је од 1941. до 1944. био заточен у нацистичком логору у Дортмунду.

Шездсетогодишњицу његовог одласка обележила је даром: граду Београду поклонила је слику "Стари мост на Сави" и портрет краља Александра Карађорђевића, настао у години атентата у Марсељу (целих 65 година губио му се сваки траг, до изложбе у Националној галерији 1999). Деценијама је Милица Хакман пратила расуте трагове стваралаштва свога оца, позивала људе за које је знала да поседују његова дела, путовала где год је требало, обилазила институције и приватне збирке и скупљала све релевантне податке о сликама у једну свеску. Према тој евиденцији, у музејима и приватним колекцијама чува се око 80 дела.

- Дуго већ Хакману није приређена већа изложба у Београду, а ја знам да постоји бар 50 слика које би врло брзо могле да се обезбеде за једну такву поставку, која је важна за младе генерације, јер није исто када нешто видите на рачунару, или уживо - прича Милица Хакман, присећајући се и да је после смрти њеног оца, настао вишедеценијски заборав, док га у наш ликовни живот није вратила историчарка уметности Љиљана Пилетић. Она је уз помоћ породице Хакман, организовала изложбе у нашем Културном центру у Паризу (1987), ретроспективу у Музеју савремене уметности (1988), која је потом представљена и у Уметничкој галерији у Сарајеву (1989).

Тадашњи "договорени заборав", према њеном мишљењу, корене је имао у неслагању њеног оца са новим, послератним добом:

- Он је био образован и после Другог светског рата није му било јасно да су на Академији предавали професори који нису имали школу. Једне године, студент му је био само Милић од Мачве, само на њему је зарађивао плату. Знао је да му каже: "Овде само ти и ја имамо гимназију." Али, студенти су га поштовали. Знало се кад су Хакман и Милић, као два чудака, један висок, други мали са ренесансном капом, улазили у "Грчку краљицу", да ће почети "хакманијада". И данас се препричавају те анегдоте. Био је изузетно духовит и ни према коме није имао пардона, али није ни вређао.

И избор Миличине мајке као животне сапутнице, са којом се оженио 1948. године, није припадао том новом свету: Радмила је била ћерка Саве Лозанића, предратног индустријалца, чувеног ливца црквених звона. Упознао их је колекционар Павле Бељански, који им је био и венчани кум (претходно је Хакман био у браку са архитектом Босом Павловић, а био је, пре рата, и у вези са трагично преминулом примабалерином Елеонором Добјецки).

Foto: Архива

POGLEDAJ GALERIJU

У сећању јој је остало и дедино обећање да ће јој купити понија, али и многе друге успомене на овог домаћина који је све сам стекао, неуморно радећи.

- Био је изванредан мајстор, никада није ишао на море, у бању - наставља саговорница. - Бомба је разорила дедину канцеларију током рата, али имам сачувано око 35 писама, а једно од њих, из 1924. је из Јасеновца. За тамошњу црквену општину је радио звона, а тада још нико није сањао какав ће се погром ту дешавати. Та црква је срушена, а звук дединих звона сви су описивали као људске гласове.

У духу доброчинства свога деде, и Милица Хакман припремила је свој поклон:

- Направила сам завештање од 10 капиталних слика Косте Хакмана, које желим да оставим Народном музеју - каже за наш лист саговорница која је о свом трошку финансирала да се у парку у Улици Љубе Динића обнови билборд на коме су биле репродуковане слике оца и његовог доброг пријатеља, Живорада Настасијевића.

Успомену на Косту Хакмана чувају и у згради са бројем 1, у улици са његовим именом на Звездари. Поред табле на којој је његова биографија уз неколико одабраних дела, на сваком спрату, однедавно имају и по једну репродукцију.

ПАВЛЕ БЕЉАНСКИ КАО ПРОМЕТЕЈ

ПРЕДОСЕЋАЈУЋИ смрт, у Опатији, у децембру 1961. године, Хакман је затражио две "анзис карте" - једном се опростио од своје ћерке, а другом од кума Павла Бељанског.

- Бељански је био Прометеј, принц међу колекционарима, који је увек од сликара куповао дела по највишим ценама - тврди саговорница. - Као кум, често је долазио на ручкове код мојих родитеља, а они су планирали стално с ким ће га оженити. Он је, међутим, имао породичну трагедију, током Другог светског рата, читава породица му је у Свилајнцу страдала од бомбе која је упала у башту 1944. године. Њега је спасло што је остао да чува колекцију коју је крио у сандуцима. Најтужнија је била сахрана, на којој је сам ишао иза седам сандука.

У НАШЕМ И ИТАЛИЈАНСКОМ ПАРЛАМЕНТУ

ХАКМАН је једини наш уметник, чија дела красе два парламента - српски и италијански. У италијанској скупштини налази се његова "Мртва природа", коју је 1937. купио гроф Ћано, тадашњи министар иностраних послова Италије, а данас је у власништву римске Националне галерије модерне уметности. Из наше Народне скупштине је 5. октобра 2000. године нестао његов "Предео под маслинама", који је тачно четири године касније враћен (додуше оштећен), односно остављен пред вратима Народног музеја.

КРЛЕЖИНА ОДМАЗДА ПРЕМА СТЕВАНУ

РОЂЕН у Босанској Крупи, као треће од шесторо деце Михајла Хакмана, судије и Даринке Ђурић, учитељице, Коста није био једини припадник "Младе Босне": његов брат Стеван, одлежао је због слободољубља две и по године затвора и касније постао угледни међуратни новинар и књижевник. Најстарији Михајло, студент медицине, умро је у аустроугарском казамату.

- Стеван је био стамен човек, који је радио као новинар у агенцији "Авале", до своје смрти 1938. - прича саговорница. - Био је књижевни, ликовни критичар и писац. Средином двадесетих написао је једну оштру критику о Крлежином делу, а када је Крлежа, после рата, дошао на чело Лексикографског завода, избацио га је из свих лексикона. Много година касније, рехабилитовао га је историчар уметности Владимир Розић, уврстивши га у своју књигу.

Препоручујемо

Култура

0 4

ПУТ ДО СНОВА КРОЗ УМЕТНИЧКУ ИГРУ: Омаж јединственом сликару и вајару Милану Туцовићу (1965-2019), у Земунској галерији "А"

05. 06. 2021. у 12:12

Култура

0 2

ГРУПНА ПОСТАВКА У ЗЕМУНСКОЈ ГАЛЕРИЈИ "А": Омаж Милану Туцовићу

02. 06. 2021. у 16:18

Култура

0 0

ГАЛАЕРИЈА КОМБАНК ДВОРАНЕ: Дадо Ђурић поново у Београду

02. 06. 2021. у 18:32

Култура

0 2

ОМАЖ ШОБАЈИЋУ: Видовданске свечаности и ликовна колонија у Грачаници

02. 06. 2021. у 10:23

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације