ОПИПАВАЊА ПУЛСА СТВАРАЛАШТВА: Ненад М. Костић о свом јавном хобију и збирци коју други пут представља у "Икс витамину"

КОЛЕКЦИОНАР би требало да скупља уметност свога доба и свога окружења, јер њу најбоље осећа, са њом може најбоље да се саживи, сматра Ненад М. Костић, који од прошле суботе, други пут представља своју збирку у београдској галерији "Икс витамин".

Фото Б. Старчевић

- Ограничио сам се зато на српску уметност, јер сам на том ужем терену могао да са својим ограниченим средствима, направим добру колекцију - објашњава, за "Новости", професор хемије, који је 38 година предавао докторандима и постдокторандима америчких универзитета.

На првој изложби "Јавни хоби", почетком прошле године приказао је радове наших уметника у успону, а сада су на реду дела српске апстрактне уметности, међу којима су и она са потписом Лубарде, Гвозденовића, Дамјана, Боре Иљовског, Олге Јеврић, Косте Богдановића, Бате Михаиловића, Ота Лога, Бранка Миљуша, Мире Бртке...

Међу око 80 изложених слика и скулптура, нашла су се и дела из три гостујуће збирке: Николе и Јелене Марјановић, Марије Десивојевић, и Далиде и Петра Стојановића, као и из атељеа уметника Здравка Јоксимовића и Немање Николића. Жеља му је, каже, да колеционари заједнички уживају у свом хобију, да хвале збирке једни другима...

- Сви смо ми барометри истог атмосферског стања које се зове тржиште уметности. Проблем је што је оно неуређено, спонтано... Али, то му даје и драж за колекционаре - наглашава Костић, упозоравајући уметнике, посебно младе, да никада не говоре да код нас то тржиште не постоји, јер тако шаљу поруку да оно за њих не хаје. - Имамо и продавце, и купце, и посреднике - трговце, а три наше аукцијске куће неколико пута годишње праве надметања. Карактеристика нашег тржишта међутим, јесте да понуда много премашује потражњу. Дела је лако купити, а тешко продати. То погодује колекционарима, али не и уметницима.

Уметност и њен квалитет, ипак, више га занимају него тржиште:

- Мени је збирка трошак и забава, па не очекујем никакву добит од ње - каже колекционар који уметницима, као пријатељ, даје бескаматне кредите за куповину материјала за изложбе. - Колекционари и љубитељи уметности, код нас, још су фасцинирани делима између два рата. Типују на познате величине, што је зихерашки. Ја не купујем нешто што је пре мене прошло кроз пет збирки и десет трговаца. Покојни уметник нема никакве вајде од те моје куповине, али када у збирку унесем рад уметника у успону, онда ипак нешто учиним. Моја збирка утиче на његово вредновање.

Наше јавне збирке, како каже Костић, и даље су му еталон квалитета и опсега, на које се он, као колекционар, угледа:

- Ипак, нисам сасвим сигуран да у овом тренутку набављају оно што је најбоље у продукцији, зато што кустосе тих институција не виђам на изложбама. Да би јавне збирке заиста имале оно најбоље, њихови руководиоци морају стално да опипавају пулс стваралаштва - тврди Костић, према чијем мишљењу је српска уметност имала кулминацију шездесетих и седамдесетих година прошлог века, у склопу југословенске сцене. - Сада је уметнички квалитет, у поређењу са европским, осредњи, са неким значајним изузецима.

Везе које је успоставио на овдашњој сцени, на известан начин су наставак онога што га је пратило током читаве универзитеске каријере - рад са младим, талентованим и способним људима. А на питање колико збирка личи на њега самог, одговара:

- Лепша је, занимљивија и разноврснија од мене. Ја сам хемичар и самозвани лингвиста, а моја збирка је све и свашта - закључује Ненад М. Костић.

Подстрек ликовној критици

ИЗЛОЖБУ "Јавни хоби 2" прате и три конкурса, са новчаним наградама: за есеј са освртом на развој апстрактне уметности у Србији, за текст о популарисању уметности и строгу критику ове изложбе (уз Костићево упозорење: "Ласкање ти неће донети награду").

- Покренуо сам иницијативу за подстрек ликовној критици која јењава, и назвао сам је "Критичарење" - објашњава колекционар. - Код нас се о ликовној уметности пише рогобатно, претенциозно, са много сувишних речи.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације