ЗА ЊЕГОША ЧОВЕК НЕ ПОСТОЈИ БЕЗ НАРОДА: Kњижевник Душко Бабић о својим новим књигама

ЕСЕЈИСТА и песник Душко Бабић (1959), иначе управник Српске књижевне задруге, недавно је објавио две књиге: изузетну студију, отворену за разна тумачења па и могуће полемике, "Његошев национализам" у издању куће Catena Mundi и Српског народног вијећа Црне Горе, и песничку књигу "Стан и храна", у издању "Граматика".

Фото Н. Скендерија

Објашњавајући насловну синтагму студије, Бабић у разговору, за "Новости", каже:

- Наслов сам одабрао зато што верно преноси моје разумевање Његошевог поимања народа/нације као примарног облика људског заједништва, свестан његове "субверзивности".

Додатни разлог за такву одлуку не тиче се директно саме теме, већ долази споља, из јавног простора у којем се намеће изразито негативно значење појма "национализам". Желео сам да кроз тумачење Његошеве идеје националитета дам свој допринос "рехабилитовању национализма", враћајући у видно поље његово изворно значење: љубав за властити народ, родољубље. Другим речима, бављење Његошевом идејом националитета видео сам као добру прилику да покажем да суштину национализма чини љубав, а не мржња.

Како је велики песник схватао народ?

- Народ је за Његоша нешто више од заједнице крви и језика, у његовој основи је неуништива духовна супстанца - "идеја" (у платоновском смислу), "луча", "искра божествена". Родољубље (а то је код Његоша основна реч за означавање припадања народу) није спољашње обележје, нешто декларативно и "декоративно" - оно је, у основи, морални императив, испуњење задатка, одазив налогу предака. Овакво разумевање народа/родољубља Његош уноси у своје дело у целини, а директно га саопштава у чувеној песми Поздрав роду: "Ђе народност - живот је душевни/ђе је није - без душе кипина." По Његошу, национално осећање је услов човековог живота у вишем, духовном постојању; без тога, човек је мртав као камени кип ("кипина") и безначајан "ка слабо живинче". Његошева народносна идеја настала је у романтизму, али није романтичарска него хришћанска. Та идеја није никла из пролазног одушевљења и заноса, него из дубине нашег бића и трајања.

Као велики родољуб, Његош у "Лажном цару Шћепану Малом", указује и на негативне стране народа о којем је "брижио"...

- У "Лажном цару Шћепану Малом" приметно је једно важно померање у Његошевом доживљају народа: народ више није само чувар слободарског аманета и сећања на "прах Немањића", него и збуњена маса, подложна преварама и манипулацијама. Зато постаје жртва преваранта и смутљивца који им је "угнао маглу у тикву". Његош као да је предосетио надолазећу епоху, која ће поткопати класичне вредности европске историје и културе, ударајући на све узвишено и супстанцијално. На ужем, националном плану, антиципирао је идентитетску пометњу коју ће у његову Црну Гору унети идеолози дукљанизма и монтенегринства.

Као велики поборник идеје словенства, Његош је искрено прихватио југословенство: може ли се то тумачити као заблуда, као што то данас неки чине?

- Словенство је основа из које је изникла српска национална свест. Његошево словенство дошло је из народне меморије и традиције, а он му је дао поетску снагу и обојио га властитим заносом. Југословенство је изданак словенства, оснажено историјским догађајима средином 19. века, када се пробудила нада у коначно национално ослобођење... Словенство и југословенство били су за њега, али и за већину српских песника тог доба, идентитетски слојеви српске националне свести. Југословенска идеја пролазиће касније кроз различите мене, падаће све ниже и временом ће сасвим изгубити онај смисао за који се везивао Његош. Последњи пут његошевско југословенство јавиће се у заносу Младобосанаца.

Фото Н. Скендерија

Основни, "прародитељски грех" српске историје Његош је видео у неслози и отпадништву, што нас прати и до данас...

- Отпадништво од народног заједништва за Његоша није обичан преступ, детерминисан у историјској и егзистенцијалној равни то је огрешење о метафизичке, божанске законе, уграђене у свеколико постојање. Отпадништво је претходило паду човека и човечанства и "паденију" српског царства. То је, у бити, и ренегатство црногорских потурчењака, о чему се пева у "Горском вијенцу" и монтенегринско отпадништво данас.

Зашто се Његош у нашем времену нашао на удару жестоких оспоравања?

- Његош и његошевско наслеђе нашли су се на путу политичком и државном пројекту конституисања црногорства као етничке посебности. Због тога је његово дело постало предмет бруталних фалсификата, преправљања, "слободних тумачења", оспоравања...

Дукљанско црногорство, које се отворено легитимише као антисрпство, најрадије би одстранило Његоша из "нове", "европске" Црне Горе, кад би то било могуће. Али, Његош је сувише велики да би се могао заклонити, преправити, прећутати.

Ако бисмо нашу савременост посматрали у "његошевском огледалу", шта бисмо видели?

- Најкраће: видели бисмо духовни замор и клонуће, одрицање од вишег плана људског постојања, унижавање истине, лепоте, душе, љубави...

Ваша нова песничка књига у духу је студије о Његошу. Посебно је занимљиво што је први циклус од 12 песама посвећен ћирилици...

- Те песме су настале из мог дубоког уверења и осведоченог искуства да човек мора себе да смести у нешто трајно и смислено, да се заштити и заклони од непогода свакодневља, од нереда, деструкције, лутања... На то упућује наслов моје књиге, у којој сам своје духовно настањење - стан и храну, како се некад говорило - нашао у традицији и историји народа, језику, поезији, љубави, вери... У том контексту треба разумети и уводни циклус о ћирилици, где азбука није само систем словних знакова, графија, него нешто много шире и важније: простор чувања вековног колективног искуства, највећих истина и лепота постојања, трајни "отисак" народне душе, судбине, идентитета. Азбуку сам, у њеном најдубљем значењу, замислио као неразориву цркву, у којој о нама брине и чува нас "са три руке" Мајка Спаситеља Света.

У једној вашој песми, читамо: "Коме су потребни сонети и строфе/у овом спектаклу ријалити блуда?" Шта је одговор?

- Ови стихови упућују на жалостан статус поезије у нашем времену. Цивилизацијски тренутак у којем живимо истискује читање као духовну активност из наших живота. А читање доживљавам као дар од Бога, благодат. Поезија је најгушћи, најслојевитији облик говора:

њено стварање, као и њено читање, захтевају појачан напор, напрезање духа, за шта су људи све мање спремни. Зато се она гура на маргину књижевности и живота, препушта се занесењацима и "лудама". Такав друштвени статус поезије и песника донело је време и владајући "стил живљења", али велики допринос томе дали су и сами песници: с једне стране, бежањем у херметизам покрића, а са друге, "исушивањем" језика поезије, протеривањем ритма, емоције. Али, и поменута песма и књига у целини, ипак жели да нас подсети: поезија је "со живота" и одупреће се плими баналности која је запљуснула човечанство.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације