ИНТЕРВЈУ - Небојша Дугалић: То је било време без Бога, али и њима је нешто било Бог

УЛОГЕ долазе и одлазе, а Небојша Дугалић је једнако аутентичан и узбудљив и у позоришту и на филму. Још је и власник разних уметничких дарова, доброг певачког гласа, рецитатор... Глумца и његове бројне јунаке колеге, стручна јавност и публика прате похвалама и признањима.

Фото: З. Јовановић

Међу којима су три Стеријине награде, четири "Златна витеза" у Москви, "Стојан Дечермић", "Зоран Радмиловић", "Милош Жутић", више признања матичног Народног позоришта у Београду... Ипак, Дугалић се није погордио у шта се уверио свако ко је са њим прозборио неколико речeница. Та прилика указала се "ТВ новостима" на Цвети, на снимању серије "Друг Марко" о Александру Ранковићу. Током дуге каријере Дугалић је одиграо много историјских ликова, међу којима и Јосипа Броза Тита у серији "Јованка Броз и тајне службе", а сада је "ушао у ципеле" човека који је оптуживан за прислушкивање доживотног председника СФРЈ.

- У историји имате бројне примере најближих сабораца који постају непријатељи. То су историјске законитости од постанка света до данас, ту није било никад битних разлика. Ранковићеви односи са Титом и осталим партијским друговима пролазили су кроз разне несугласице, превирања, ломове. Постојала је тензија између жеље да се очува јединство веће целине, респектабилне силе каква је била Југославија, и појединачних интереса унутар Федерације. Са опадањем Титове моћи и утицаја, републике су полако почеле да гледају своје послове, припремале терен за будуће распарчавање. Није могуће да крхки темељи дуго трају, да лажи дуго пролазе као истина. То се у неком тренутку мора срушити, а рушење Југославије је, нажалост, било бурно, драматично, трагично, и плаћена је велика цена.

После остварења "Државни службеник", "Време зла", "Чудотворац Тумански", "Вера", "Јужни ветар", Дугалића тренутно гледамо у наставцима серија "У клинчу" и "Калкански кругови". У играно-документарној серији "Друг Марко", објашњава глумац, сагледаћемо познати период из другачијег угла.

- Имали сте генерацију која је извојевала победу над фашизмом и доспела на власт. Требало је снаћи се у тој новој позицији, са идеологијом која је промовисана, са људским слабостима које дезавуишу идеалну слику света која се намеће, негује и представља социјалистичкој заједници. Ти су људи током деценија балансирали између разних сила и дешавања. Требало је развијати земљу, а није било наивно одупрети се ономе ко је победио Хитлера. Била је, рецимо, резолуција Информбироа 1948. године. Када је та криза прошла, дошле су друге, сукоби унутар партије, питање како намирити појединачне глади. Тако је и у породици, међу децом. Она увек гледају да ли су брат или сестра добили већу чоколаду. То је све људски, исте законитости владају када је реч о било којој већој целини, само су у држави сложеније. Тамо су отимања за простор драматичнија, јер је људи више, па су борба и глад веће.

Foto GFC

Дугалић, иначе веома продуховљен човек, истиче да ни у једном времену човек не може без вере, ове или оне врсте.

- Потреба за веровањем у човеку је исконска, и само је питање шта ће бити предмет његовог веровања. То је било време без Бога, али без обзира на то људима је нешто "боговало", и њима је нешто било Бог. У серији "Друг Марко" моћи ћемо да гледамо њихов начин веровања и труда да буду доследни унутар идеологије и идеала за које живе и страдају. Веровања никада нису стабилна. Човек сваким даном редефинише основе и простор своје вере. Није могуће држати се беспрекорно доследно унутар једног оквира. Зато је важно видети како изгледа човек када се сруше сви његови идоли, када се сруше све идеологије, када остане без вере у оно у шта је веровао. То се догађа и у хришћанском животу. Човек често остаје без вере у бога. Чак и највећи светитељи су пролазили кроз искушења, сумње, неверовања, унутрашње ломове, кроз осећање да их бог не чује, да су остављени изван божјег надзора. То је универзално, и у принципу свака драма говори о слици човека који је препуштен себи, који је остављен да у себи издржи све те ломове, све те сударе са светом, са својим слабостима, са својом коначношћу, са својом смртношћу. У том смислу између људи нема никакве разлике. Сви ћемо ми исто завриштати ако нам нека врата прикљеште прст, јер нас исто боли. Само је питање како човек устројава постојање док га не боли.

На питање у шта сада верује пошто тврди да су веровања променљива, Дугалић каже да се то не може једноставно изрећи.

- Човек сваког дана мора да преиспита где стоји с обзиром на то у чему га тај дан затиче. Данас ме можда затиче искушење моје сујете. Сутра ће ме затећи искушење мог беса. Прекосутра ће на искушењу бити односи са блиским пријатељима, и тако даље. Сваки дан полажемо испит своје вере. У свакој појединачној ситуацији потврђујемо или издајемо веру тиме како се понесемо. Зато није лако саопштиво. Човек треба да негује навику да у сваком тренутку поставља себи питање шта је то што је у свему мера Христова или мера било чега у шта верује, и да ли је у сагласности са тиме. Да ли је у сагласју са оним на шта је призван, што је његова служба, одговорност и циљ када је о вери реч. Вера није начелно исповедање припадности некој заједници него је питање да ли човек живи у сагласности са оним у шта верује.

Foto SuperstarTV XXX

Предрасуда о глумцима је да су горди, али Дугалић наглашава да је то је индивидуално.

- Моје искуство је такво да међу колегама мало примећујем ту склоност. Можда споља изгледа тако пошто су глумци изложени јавности, па то делује гламурозно, због сликања, рефлектора, блицева... Суштиснки, моје исксутво је такво да у глумачком свету можда има најмање сујете. Заиста то могу да тврдим. Има је као и свуда, али има и других људских слабости. И то је индивидуално, према томе какав је ко карактер. Неко је кратког фитиља па лако побесни, неко је егоцентричан, неко није, неко ће се повући, неко ће се борити...

- Када мисли да је најбољи, да је поступио најисправније, увек у њему чучи клица гордости, сујете, самозадовољства. То није ништа страшно, али требало би тога да будемо свесни. Када човек учини најбоље могуће, треба да на свему захвали ономе ко је дародавац сваког добра и не треба да мисли да ишта добро потиче од њега самог. Не бисмо били способни да чинимо добро ако нам не би била дата мисао о добру, или ако не бисмо били даровани способношћу да процењујемо добро и зло. Неки људи с временом огрезну, занемаре питање добра и зла, непрестано морално опредељивање. Када се то релативизује, свакако неће бити добро. Битно је да себи задамо да будемо непрестано будни, да стражаримо над својим импсулсима, да преиспитујемо себе. Лако видимо да други не ваљају и онда се острашћујемо, беснимо, улазимо у сукобе и ратове, а не постављамо важно питање: одакле то право мени? Када се неко на вас извиче, да бисте одговорили, морате да викнете јаче од њега. Одакле ми способност да јаче будем бесан од онога ко се разбеснео на мене? Ако себи то не поставим као питање, стално ће бити лоше.

У серији "Јужни ветар - На граници" могли смо да видимо сукоб зла, оличеног у криминалцима Марашу (Милош Биковић) и Баћу (Миодаг Радоњић), и добра кога је дочарао Дугалић у лику монаха који живи у забаченом манастиру на Косову и Метохији.

Фото: ИМДБ

- Та сцена ми је баш драга, гледао сам је сада када је емитована. Драго ми је што се у таквој причи појавио тај мотив. Трудили смо се да тај догађај буде аутентично испричан и посведочен, да не буде наиван у смислу да неки монах који је добрица и живи по Богу држи моралне проповеди зликовцима. Из перспективе искуства вере какво тај монах има, није најважније какав је ко грешник него је најважније да се сви људи спасу или барем највећи број њих. Ако не гледамо на свет са жељом да сви буду спасени, увек ћемо у другоме гледати потенцијалног непријатеља, а онда ће тај други бити стално спреман на непријатељство. Та подозрења се гомилају, и до непријатељства мора да дође. Свако учитава у другога нешто зло, и када Мараш, коме су убили брата, пита да ли само треба да опрости као да се ништа није десило, монах му каже "Па то". Колико год то деловало невероватно, немогуће, незамисливо, управо треба само опростити. Трудили смо се да не буде идеологизације, да направимо сцену која би била позив на промишљање, на то да човек каже да је свет покушао са свиме осим са покајањем, са свиме осим тога да се крене од себе. Хајде да то пробамо да решимо, па када видимо како је тешко нешто мало променити у себи, онда ћемо схватити да никоме није комотно у сопственој кожи.
Још један Дугалићев јунак, професор Теофил Петровић из серије "Калкански кругови 2", нераскидиво је повезан са веровањем, али у силе које надилазе стварност и мештају се са магијом.

- То је исто потреба човека да нечим оностраним објасни сопствену стварност. Имамо осећај да стварност у којој постојимо није заснована на самој себи него да мора постојати нешто што је превазилази. Прастара је тежња човека да некако умилостиви више силе. Наравно то је и прича о нашој паганској свести, паганској традицији, која се кроз векове мешала са хришћанском. Порив је исти - обуздати зле силе и поставити их у поредак у коме човек може да опстане.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације