НАЈВИШЕ СЕ УЧИ ИЗ ПРИМЕРА КОЈИ НАЈВИШЕ БОЛЕ: Славен Дошло о серијама "Убице мог оца" и "Бранилац", коцки као легалном пороку

МАЛО је глумаца који талентом за кратко време испишу спектар карактера у позоришту, на филму и телевизији онако како је то успео Славен Дошло. Животни пут повео га је из родног Сомбора до Академије уметности у Београду и класе Мирјане Карановић.

Фото: Сташа Букумировић

Да се не плаши изазова, показао је већ на почетку каријере аутентичним и смелим улогама у филмовима "Панама", "Поред мене" и "Влажност". Статус "дечка који обећава" потврдио је ролама у "Бисеру Бојане", "Војној академији", "Беси", "Швиндлерима"...

Тренутно у матичном Позоришту на Теразијама игра у неколико представа. На малим екранима је појачање у популарној крими-драми "Убице мог оца", а у крими-саги "Јужни ветар - На граници" поделио је кадар са холивудском звездом Вилијамом Болдвином.

 - Глума је дефинитивно најнепосреднији пут за истраживање себе и живота у релативно сигурним околностима, и јако сам срећан што ме је живот навео на њу. Упознао сам генијалне људе, чуо фантастичне приче, присуствовао херојствима и искрама невероватног талента и исто тако се суочио са површношћу, жељом да се по сваку цену буде у праву, кичом и шундом. Добио сам неке одговорности које нисам желео, али и неке привилегије које ми пријају, и на свему сам врло захвалан - каже на почетку разговора за "ТВ новости" Славен Дошло.

Фото: Сташа Букумировић

*Ваш јунак Ненад, из шесте сезоне "Убица мог оца", ушао је у зачарани круг коцкања. Како сте ви доживели његову судбину?

 - Свима нам је већ јасно да живимо у друштву где су економске разлике велике. Људи су плаћени једва толико да могу да се побрину за свакодневне трошкове. У таквим околностима коцка, која је легална, делује као обећање лакше будућности. Постаје игра у којој је лако погубити се, а када се то деси, обично је већ прекасно јер је утицај на живот, односе и финансије превелик. Коцка је озбиљна зависност и захтева професионално лечење.

*У другој сезони серије "Бранилац" играли сте Илију који је убио девојку која га је одбила. Колико вам је било тешко да "уђете у ципеле" таквог јунака, притом насталог на основу истините приче?

 - Није ми било тешко. Илија је жртва сопствених тврдоглавости, неодустајања, доследности и осећања части исто толико колико и договорених друштвених обичаја. Уверења посматрамо као део себе и колико год она била дисфункционална, бранићемо их по сваку цену. Уколико су наша уверења заједничка са околином, дајемо себи за право да једне посматрамо као исправне, а друге као неисправне. Ако нам је на све то још и јако стало до неке особе и будућности са њом, љубав се брзо претвара у мржњу, а "правда" преузима у своје руке. Ништа није оправдање за насиље, међутим, утицај средине никада није занемарив.

Фото: Сташа Букумировић

*Често сте, чак и на самом почетку каријере, прихватали улоге "на ивици жилета". У чему сте налазили мотивацију за нешто такво?

 - Оно што је нама "на ивици жилета", уобичајено је хиљаду километара десно или лево на мапи света. Људи тамо једу бубе или су пак јако задовољни уколико се гласно подригне за столом после јела. Живот има многе манифестације и оне су ту да се истраже, а најбољи начин је кроз уметност која и јесте ту да поставља питања о подразумеваном. Не говорим о релативизацији заједничких постулата врлине, који се, што се мене тиче, могу уобличити кроз поштовање, емпатију, прихватање, разумевање, опраштање, љубав и слободу. Говорим о томе да је и оно што је "на ивици жилета" саставни део живота и да као такво заслужује да буде сагледано. Људи често највише уче из примера који највише боле или са којима се највише не слажу. Занимљиво је играти људе који су суочени са великим животним препрекама баш због тога што су то тренуци који увек доносе и највеће промене и највећи раст.

*Шта вам глума доноси и да ли сте икада помишљали да пођете другачијим путем?

 - Одувек ме је занимало шта је све ово што живимо и које су законитости тога. Шта ми то мислимо и зашто, шта осећамо тим поводом и како то да живот увек остаје непредвидив и неразумљив, а ипак нам нуди могућност да изаберемо начин на који ћемо да реагујемо. Глума се бави тумачењем свих тих питања. Све је за мене почело као игра у драмском студију, а позориште је једино место где машта и игра још нису стигматизовани и за мене је то непроцењиво. А када наша запитаност и игра добију одјеке у публици, све добија још дубљи смисао. Нисам размишљао о промени професије, али јесам о свим могућим начинима како да оно што ме узбуђује, а то је загледање у људскост и истост свега, постане још природније и присутније у мом животу.

*Рекли сте једном да сте све уверенији да је пут којим треба да идете и идеал коме тежите "бити слободан да креираш сопствене светове". Како то остварујете? Шта бисте волели да затекнете на крају тог пута?

 - Слобода је одувек врхунска вредност и оно што са својим ограниченим искуством могу да изјавим, јесте да она није лака. Захтева упознавање, прихватање и опраштање себи. Захтева храброст да видимо себе, не онаквим какви бисмо волели да будемо већ онаквим какви заиста јесмо и прихватање лепоте целокупног искуства. Стварам неки свој живот, са својим непосредним окружењем и уопште то не сматрам малом одговорношћу. На крају бих волео да ми се по глави не врзмају питања попут "Зашто то нисам пробао?" и "Шта би било да сам био храбрији?". Волео бих да остане благи осмех и понос на све лекције које сам прошао.

Фото: Сташа Букумировић

*Које и чије лекције сте запамтили?

 - Јој, имам подугачку листу људи којима сам захвалан на љубави, подршци, мудрости и стрпљењу.

*У којој прилици сте попут Цезара рекли "Alea iacta est" и себи дозволили недопустиво? Да ли бисте ставили све на коцку?

 - Што се мене тиче, једино недопустиво је наудити другим људима, а то себи никада намерно нисам допустио. Свака већа одлука у животу је стављање свега на коцку.

*Када застанете да упијете лепоту, а када пожурите јер вам није пријатно? 

 - После представе, када траје аплауз, увек се зауставим како бих ослушнуо тренутак, али и током игре са колегама увек се одушевим када све постане живо и када смо потпуно присутни. На многе злонамерне или бесциљне коментаре сам већ постао глув до те мере да више не морам ни да потрчим да их не бих приметио.

*Какве улоге вам никад неће досадити и какву бисте волели да одиграте, а нисте?

- За почетак бих волео да постоји више простора где бих видео људе који подсећају на оне које срећем у свом животу. Чини ми се да се то није десило од серије "Јутро ће променити све", барем када је у питању телевизија. Такође сам био одушевљен серијом "Месо". Наша уметност врло ретко прелази границе моралистичких или егзистенцијалних тема и због тога ликови немају могућност да проговоре о много дубљим питањима. Свакако мислим да још много тога имам да понудим.

*Колико вам је копање по себи због улога донело користи, а колико нанело штете? Да ли сте стигли да због тога око срца и душе подигнете зид?

 - Има један цитат из "Call me by your name" који ми често одзвања у глави када мислим на ову тему. Слободан превод би био "Али не осећати ништа како би се сачувао од осећања било чега, каква штета". Сви жудимо за љубављу, од тога нам је некада и живот зависио, јер ако изгубимо наклоност маме и тате док смо мали, тешко ћемо преживети. Родитељи нас углавном безусловно воле, али то није случај и са будућим партнерима. Наравно да касније тражимо ту врсту сигурности и подршке, и наравно да је наша потрага у почетку врло наивна и да бивамо повређени. Међутим, одрастање и служи томе да се направе фина подешавања и успостави хармонија са самим собом и окружењем. Не треба градити зидове, али имамо пуно право на јасне границе и опрез јер потреба за блискошћу може да се испуни само правом повезаношћу и потпуном предајом. За то је потребно време, кога немамо превише, а погрешни избори, уколико вас нечему не уче, чисто су губљење времена.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације