ГЛУМА И ЈА, СТВАРНО САМ УБО ПРСТОМ У ПЕКМЕЗ: Младен Совиљ о улогама у "Кафани на Балкану", "Убицама мог оца", "Јужном ветру", сновима

МЛАДЕН Совиљ је на разговор, који је уговорио у свом крају, код Каленић пијаце, дојездио на бициклу. Фотограф "Новости" му упућује комплимент на рачун избора двоточкаша, а Младен каже да ретко кад "пали ауто" и да по Београду, као некада по родном Панчеву, "вози бајс".

Foto: Hype Production

Седамо у оближњи локал, где га стари знанци озарени поздрављају, а он из џепа тексас јакне вади паклицу и упаљач. Истиче да би хтео да "батали пљуге", али да због навика јунака, ког управо игра, у кадру попуши чак 70 цигарета. Ипак, исти лик је и музичар, па се глумац вратио својој старој пасији - свирању клавира.

 - Давних дана купио сам неку клавијатуру, али за 10-12 година свирао сам је двадесет пута и све је то било да би се оставио утисак. И сада сам се због пројекта томе више посветио. Пре неколико месеци напокон сам купио давно жељени електрични пијанино. И, ево, у 35. години свирам клавир, учим студиозно, вежбам скале, уживам и много слободног времена користим за то. Већ осећам свој "грув" и сопствену аутентичност које сигурно нисам имао када сам покушавао раније - прича за "ТВ новости" Младен Совиљ, који се у све ово упустио због серије и филма "Кафана на Балкану".

Foto: Hype Production

 - Шира јавност зна тај пројекат као серију о Аци Лукасу. Већ сам то демантовао зато што је прича благо мотивисана његовим животом, али то није серија о стварним личностима. Играм главног јунака и то је фиктивни лик Пеђе Ковача. Дуго већ снимамо и тренутно сам свим својим бићем у томе.

Реч по реч, Младен нам откива да има и малу колекцију аналогних фотоапарата и да га је фотографија одувек интересовала, чак и пре глуме, коју је завршио на Академији уметности у Новом Саду у класи Јасне Ђуричић. Играо је у остварењима "Шешир професора Косте Вујића", "Зверињак", "С/Кидање", "Прваци света", "Чизмаши", "Изгредници", "Ургентни центар", "Режи", "Асиметрија", "Група", "Бранилац", "Хероји", "Авионџије", "Клан", "Јужни ветар", "Убице мог оца"...

*Шта вас је још мотивисало да прихватите улогу у серији и филму "Кафана на Балкану"?

 - То је врло интересантно јер сам се први пут мало више бавио ауторством. Неколицина нас, између осталих редитељка Сузана Пурковић и ја, учествовали смо у писању сценарија, што ме иначе занима. Једни другима смо нудили питања која се нас самих тичу и покушавали да их одгонетнемо. То је серија која се бави питањем идентитета, ко смо, шта смо, да ли смо оно што чинимо или оно како нас други тумаче. Такође, шта се деси када неко из алтернативне сцене стицајем одређених околности постане највећа естрадна звезда на Балкану. Драмска је серија, није глорификација нити осуђивање, напротив, поставља нека врло важна питања која се тичу свих нас, па и мене лично. Рецимо, колико је важно, а комплексно, да човек успе некако да се оголи пред собом, па да поштено каже шта је у том тренутку, да би могао да настави даље.

 *Кафана је барем некада била стециште глумаца, сликара, музичара - прави боемски центар. Какав је ваш однос према тој институцији?

 - Пензионисан сам (смех). Жив сам човек и поготово док сам се тражио онда сам умео и тамо да лутам. Сада, када ми се чини да сам напипао полако где сам, шта сам, ко сам и шта бих даље волео од живота, тренутно немам потребу да залазим у те објекте.

*А како и када сте зашли у свет глуме?

 - Већ сам био трећи разред средње школе и цео живот су ме интересовали филмови и њихов настанак. Из хобија сам се бавио фотографијом и желео сам да идем у том смеру. Таман када сам хтео то да заоштрим, сретнем другарицу која ми каже да иде на глуму. Одем са њом и та игра ми се допадне. Годину дана сам тамо, у драмском студију Јасмине Вечански у Панчеву, само седео са стране, гледао шта други раде и пред крај сам се осмелио да нешто пробам. Неки ђаво ми није дао мира и после летње паузе позвао сам Јасмину и питао да ли могу да понављам. Она је бритком педагогијом упалила неке моторе у мени, нека размишљања и нове тачке гледишта. Одлучио сам да упишем само глуму јер нешто ме је вукло да се цео посветим томе. И родитељи и људи из групе су били затечени и скептични. Дан пред пријемни пришла ми је Јасмина и рекла "Ако неко буде уписао ове године, то ћеш бити ти". Испоставило се, на моју срећу, да је била у праву, и данас је глума моја професија. Та младалачки неартикулисана одлука није била рационална храброст, али ризици су се у мом случају исплатили.

Foto: Hype Production

 *Да ли је дечак, који је растао у Панчеву, остварио своје снове?

- Тај дечак је ту све време. Никада нисам имао конкретне снове, само имам неки апстрактан нагон да се нешто догађа, да се нешто ствара и да људима око мене буде лепо, али не по сваку цену. Нису моје жеље велике. Јако сам срећан што могу да се бавим својим послом и да могу да живим од њега. Стварно сам убо прстом у пекмез ако мене питате. Тренутно се осећам испуњено у томе, а оног дана када ме нешто буде жуљало променићу све. Заправо, људи робују својим жељама из детињства. То је као да потпишеш пакт са собом да се нећеш мењати, а то значи да оно што сам пожелео као мали треба да ме инспирише читав живот. А, у ствари, најслађе од свега је када схватиш да то више није твоје и да га не осећаш на исти начин. Мени је супер када осетим да сам променио став, а камоли жељу, па ми буде драго и тад се осетим живим.

*Публика је заволела вашег јунака Дрку у серији "Јужни ветар" јер је добрица са говорном маном кога сурове околности наводе да се мења и прилагођава. Колико је вама он прирастао за срце?

 - У психолошкој анализи тог лика једноставно су "изашли" тикови и шпрахфелери и он се "породио" из мене још на кастингу. Видео сам простор да се кроз ту улогу мало дубље и конкретније прочачка емпатија публике. Могу чак да тврдим да је свако у оквиру свог одрастања имао неког мање или више оштећеног човека. У периоду одрастања се кроз главу и сцре младог човека врло интензивно смењују емпатија и суровост зато што је неформиран. Посматрање Дрке и његове линије приче може за гледаоца на подсвесном нивоу да буде неки вид искупљења према свим другарима који су некада били запостављени. Дрка има бистар поглед, нема мутно око и види свет у неколико боја. Када самом себи почнем да компликујем живот, он ми служи да се кроз његову парадигму вратим и да се сетим да није све толико замршено. То не значи да је Дрка на добром путу и да је он племенит, јер добра намера нас не изузима од одговорности и последица наших поступака.

Фото: Драган Миловановић

*Ваш лик Михајло, у серији "Убице мог оца", прошао је кроз пакао дроге и на крају шесте сезоне остао без оца. Како ви гледате на његову судбину?

 - Можда му је тешко у овом тренутку, али уколико човек сматра да иде конструктивним путем потпуно је небитно како се осећа у само једном моменту јер зна где иде и има јасну идеју. Зато мислим да је ово веома терапеутски и лековит период за њега. Тежак период за њега је био онај претходни, када је бесциљно лутао, док нису донесене велике и важне одлуке. Сада је на путу опоравка.

*Какву чар има игра са Мирјаном Карановић и Војом Брајовићем, који су вам у овој серији играли родитеље?

 - Веома их приватно ценим и одрастао сам на њиховим остварењима, али то ми уопште није било ни усхићење ни оптерећење када сам радио ову серију. Мени је важно да ли ме партнер гледа у очи и да ли хоће нешто да подели са мном, без обзира на то да ли му је први или седамнаести пројекат. Са Миром и Војом ми је било супер, они су уиграна екипа и знају се веома дуго. Још у четвртој сезони смо створили добру комуникацију и после тога је стварно све лакше.

*Шта све глума може да донесе, поготово на личном нивоу, и колико вам је то драгоцено?

 - Највећа привилегија бављења овим послом је константно укључен мозак и згодне околности да могу да се посматрају исте ситуације исти карактери из различитих перспектива. То значи да се човек научи да на прву не сагледава ствари из субјективне перспективе која није једина, без обзира на то да ли је исправна или погрешна. Поштен приступ овом послу може суптилно да научи човека да се лиши предрасуда, подразумевања, осуђивања и свих карактеристика које нам се подвуку под кожу, а да ни не знамо. Овај посао, наравно, носи са собом и велике претње оном ко није спреман да разговара са собом зато што може да се збуни или полети. И то је исто у реду јер и то је само део процеса приземљења и повратка себи.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације