ЖИВОТ НИЈЕ КАЗНА?

ДОК су ишли даље, она је напето гледала око себе. Ноћу су мириси и звукови другачији него по дану. Мутна светлост бакље трепери и помера сенке, па јој се чини да се гране покрећу, да дрвеће расте, да трава дише и да се читав свет припрема да их окружи и шчепа, уљезе у ноћи

Архипелаг

Чекај, рекла је. "Нагазила сам на нешто."

Антон је стао. Окренувши се ка њој, пружио јој је руку.

Ослонила се на њега, пазећи да не испусти бебу, па је опрезно подигла ногу.

Иако је он спустио бакљу, њено повређено стопало је тонуло у лелујаве сенке, те је опипала табан. Пажљиво је склонила неколико залепљених сувих листова, па прешла прстима преко отврдле коже, осећајући оштар бол.

"Трн", рекла је, спазивши крв на кажипрсту. "Или камен. Није страшно. Хајдемо даље."

Наставили су спорије, јер је покушавала да гази спољном страном стопала. Показало се да није трн, срећом, пошто би је он више болео при сваком кораку, а по мраку не би успела да га извади.
Неспокојно је погледала бакљу коју је Антон држао у висини главе, једино светло осим месечине. Чак и да ходају уобичајеном брзином, једна бакља им можда не би била довољна да оду и да се врате. Због једног оштрог камена осуђени су да назад иду по мрклом мраку.
Антон је, изгледа, помислио исто, јер је забринуто осмотрио бакљу. Или је бригу на његовом лицу изазвало нешто што је видео низ пут?

Негде у даљини завијају вукови, или је то ветар, али она се највише уплаши када дугу тишину изненада прекине непознат звук.

Док су пролазили кроз брезов шумарак, тргнуло ју је отегнуто, потмуло режање.

"Јеси чуо?", упитала је и прибила се уз Антона. "Десно од нас."

"Чуо сам. Звучи ми као нека звер." Замахнуо је бакљом. "Не бој се, неће смети да приђе."

"Нисам сигурна да је звер. Досад нисам чула такву звер. А шта ако... ако је демон?", прошапта.

"Ако је демон... онда нам нема спаса. Али не верујем. Кад су демони последњи пут напали неког?"

"Причају људи."

"Људи причају свашта. А за кога си чула да је страдао?"

Док су ишли даље, она је напето гледала око себе. Ноћу су мириси и звукови другачији него по дану. Мутна светлост бакље трепери и помера сенке, па јој се чини да се гране покрећу, да дрвеће расте, да трава дише и да се читав свет припрема да их окружи и шчепа, уљезе у ноћи.

Више се није чуло режање, нити било шта слично, али ипак је одахнула када су изашли на чистину.

Олакшање је било краткотрајно. У дну грла јој је ударало срце и морала је да се бори са жељом да се сместа врати кући. Не сећа се када је последњи пут након што сунце зађе макар крочила у двориште, а камоли у шуму. Чим сумрак почне да се спушта, остављали су послове и улазили у кућу. Лежали испод ћебета, покривени до браде, испреплетених ногу, замишљали да огњиште бар још мало греје и чекали дан. Земља само дању припада живима, а ноћу њоме владају демони и мртви. Ко их сретне неће се вратити.

Али како да ово предузму по дану? Неко би их сигурно приметио. Сигурно. И све би пропало. И шта би онда било с њеном бебом? Није стигла ни име да јој да.

"Морали смо да је одмах однесемо", рече Антон.

"Немој сад да причаш о томе."

"О чему другом да причам?"

Била је тако мала и слаба. Целом шаком обухвати мајчин прст. Само нека мирно лежи, док је она доји, бар покушава да је доји, и биће све у реду.

"Два дана. Два дана смо имали да јој спасемо душу", рече Антон.

Осећала је како јој суза цури низ образ.

"Сад је готово", наставио је. "Не може да буде сахрањена на посвећеној земљи."

"Немој."
"Наравно, Свиња би могао да нам помогне, али прво би тражио новац."

"Тише. Не говори тако о њему. Навући ћеш нам зло на главу."

"Ко може овде да нас чује? Могу да вичем ако хоћу. Демони, ако их има, већ знају да смо ту. А Свиња се напио и сада спава. Да уђемо у цркву и вичемо му на уво, не би чуо ни реч.

Ни ми не бисмо чули од хркања."

"Не говорим о њему. Знаш добро ко може да нас чује."

"Зар би чуо нешто ново? Сви га зову Свиња. С добрим разлогом."

"Нека, немој. Бићемо кажњени."

"А шта је цео наш живот? То није казна?"

(Одломак из приче Веселина Марковића која је објављена у књизи "Црна једра",

у издању "Архипелага")

Препоручујемо

Додатак Култура

0 0

СИМБОЛ ШАРМА И СТИЛА: Књига "Доручак код Одри" о једној од највећих звезда у историји филма

17. 12. 2024. у 06:45

Србија

0 2

KОНКУРС ЗА КЊИЖЕВНУ НАГРАДУ „ДУШАН ВАСИЉЕВ”: Град Кикинда упутио позив писцима

13. 12. 2024. у 20:54

Додатак Култура

0 0

"УЛАЗ У РАЈ ИЛИ КРАЈ ИСТОРИЈЕ": Раша Тодосијевић - Спавам и сањам

10. 12. 2024. у 10:00

Додатак Култура

0 0

ОГЛЕДАЛО НЕЖНОСТИ И СУРОВОСТИ: Деведесет година од рођења књижевнице Гроздане Олујић

10. 12. 2024. у 06:15

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације