ЖИВА ПРОШЛОСТ
САВРЕМЕНЕ хуманистичке студије, а студије културе поглавито, окренуте су разматрању питања идентитета, као перцепције личне и колективне суштине.
У данашњем свету, бележи Доминик Мојси, "борба за идентитет заменила је идеологију".
После ратова за југословенско наслеђе тешко и споро су се заснивале студије посвећене српским историјским и идентитетско-културним феноменима, питањима и проблемима. А када су започеле, оне су се временом оформиле у научну дисциплину која се данас најчешће назива србистиком. У Србији и Републици Српској томе су различити квалификовани истраживачи и аутори дали достојан обол. И сада имамо вредну и ваљану, а одавно потребну, библиотеку књига које се, са различитих научних и методолошких полазишта, основано баве студијама српске културе. Тој је скупини Душко Бабић придружио књигу Завети и преиспитивања (Центар за српске студије, Српска књижевна задруга, Бањалука-Београд, 2023).
Устројена тако да прегледно и логично постави историјско-сазнајну основу на којој се разматрају одређена општија питања и теме, као и сасвим конкретна књижевно-уметничка дела, ова се еклектичка, афирмативна, проблемска, аналитичка и полемичка књига читаоцу најпре обраћа ученим и веома упутним предговором. У њему се, већ с почетка, дефинишу нека "есенцијална обележја српске историје и нације". Она су похрањена у књижевности, која је препозната као "упоришна тачка формирања националне свести и чувар опстанка".
Одређујући књижевности важно место у систему националне културе, аутор је препознао и издвојио две линије њеног "унутрашњег саморазвоја". Једну обухвата историјско-заветни, а другу њен критички ток.
На трагу изучавања Јована Деретића, Душко Бабић је поновио и утврдио како је "српска историја била главни предмет старе књижевности", као и то да је у новом добу етноцентричност: "историја народна основна тема и 'кључна реч' целе српске књижевности". Потом, да националну књижевност постојано одликује и њена "отвореност за друго и другачије".
Стање "отворености" за друге феномене и садржаје довело је старију српску књижевност до могућности да се кроз призму критичког сагледавања "историје, менталитета и навика народа, понајвише просветитељским трудом Доситеја Обрадовића, одбаци један део традиције и успоставе "основ и пограм радикалне промене културног модела на којем је вековима почивала српска књижевност".
Једном започет, тај се идејни, мисаони и стваралачки правац наставио. Њему су писци међуратне авангарде (експресионисти и надреалисти) снажним отклоном од националне традиције, "а тиме и од заветног језгра српске књижевности", дали одсудни печат. А он је данас постао подржавани и пожељни стваралачки смер и анационални тренд.
Наредни део књиге у одвојеним есејима разматра дефинисане одлике заветне и критичке традиције у стваралаштву истакнутих представника старије, романтичарске и реалистичке књижевности. Код Његоша, као темељног писца заветног модела тог моћног тока српске традиције и Петра Кочића који се, колико и Његош, стваралачки оглашавао из "заветне и митопоетске дубине националног бића". Напомињући "феномен хајдучије" аутор се сасредио на нека од темељних питања Андрићеве књижевности, каква су "виђење народа и историје", подразумевајући да је овај велики писац "најдубље сагледао нашу историјску прошлост и "знао у душу динарског човека". И он се стваралачки наслањао на "његошевско разумевање историје и народа као заветне заједнице".
Наредни текст је посвећен нашој народној књижевности као хомерској, јединој и правој традицији. И то у светлу њеног савременог умањивања, осуђивања и опорочавања. Бабић увиђа како она има "посебно место у нашој књижевној и културној историји", и резолутно закључује да је и даље "живи и чисти извор лепоте - узвишене етике, јасне мисли, вечне младости језика". Нарочито истичући њен "васпитни потенцијал".
Завршни текст другог поглавља разматра статус и вредност народне културе у концепцији историје Јована Деретића. Деретић је сматрао да српска књижевност има наглашено осећање сопственог идентитета, као и то да је она у суштинској спрези са историјом. Та схватања Бабић подразумева, прихвата, проверава и афирмише кроз све тестове књиге.
У њеном трећем поглављу он наречене аспекте конкретизује, чита и тумачи у делима одабранох писаца. Код Милоша Црњанског "апотеозу крви у раној лирици". Код Добрице Ћосића "историозофске аспекте у романима". Код Милована Данојлића симболичко-значењски потенцијал слике Србије у његовог лирици. Док у прози Јована Радуловића Бабић усредсређено испитује "антиномије завичајности".
Завршно поглавље кроз два текста проблемски и критички је окренуто хоризонту савремености. У првом тексту се разматра заснивање редовног кола Српске књижевне задруге у нововременим турбулентним околностима, док се завршни текст бави питањем "Куда иде српска књижевност, данас?". У оба текста се запажа Бабићева склоност национално-патриотским вредностима, као и свест о томе да су оне угрожене. Због тога он отворено заступа дела националне класике и вредности које она баштини, као што се полемички осврће на савремену појаву самопорицања и презира "властитог народа без преседана".
Када износи наслеђена разумевања и интерпретативне увиде, када реактивира традицију и када посматра савремени културни рат, његове актере и хроничаре, када пажљиво рашчитава конкретан књижевни текст и када износи властите судове и полемичке опаске, Душко Бабић је смирени и упућени тумач окренут стабилној слави прошлости и брижно наднесен над затамњену сутрашњицу. Његови су текстови подесни и корисни за уводно и општије сазнавање о историји српске културе и књижевности, као и за сасвим конкретизовано разумевање активираних тема и дела. Има у њима пратилачког понављања, али и сасвим особених закључака, вредних обавештења, правилних и тачних усмерења и оцена.
Класично заснована и пажљиво обликована, скрупулозно и учено писана, актуелна и полемички жива, књига Завети и преиспитивања Душка Бабића рачуна на одзив освешћених и заинтересованих читалаца, као на природан и нужан гест којим се потврђује и снажи магистрална линија нашег културног и књижевног наслеђа. Његовог разумевања и прихватања као наважније идентитетске основе. Трајног белега прошлости и неупитне залоге будућности.
Препоручујемо
ТУРСКА ДРХТИ ПРЕД ПРЕТЊОМ ИЗРАЕЛА: Избија трећи светски рат? (ВИДЕО)
МИНИСТАР одбране Турске, Јашар Гулер, изјавио је да Израел може да нападне Турску, чиме је подржао раније изјаве председника Ердогана, који је Израел описао као директну претњу за земљу.
14. 11. 2024. у 17:17
"ГЛАВНА ТЕМА ЈЕ ДА ЛИ ЋЕ МОСКВА БИТИ ГАЂАНА" Велико упозорење Вучића: Свет се креће по ивици амбиса!
ПРЕДСЕДНИК Србије Александар Вучић обратио се јавности после говора на Самиту КОП29 у Азербејџану.
12. 11. 2024. у 12:33
ЧИТУЉА КОСТИЋУ ОД ДЕЦЕ: "Живиш кроз нас - настављамо с поносом"
МИОДРАГ Костић, оснивач и председник МК Групе, преминуо је у среду ујутру.
14. 11. 2024. у 12:46
Коментари (0)