ОСВАЈАЊЕ СЛОБОДА: Дводневни скуп у САНУ под називом "Српска књижевна критика 20. века"

НАУЧНИ скуп "Српска књижевна критика 20. века" који је почео јуче и трајаће и данас у САНУ, окупио је 29 истакнутих књижевних зналаца и тумача.

Јован Делић, Фото САНУ

Беседећи на тему "Српска модерна и књижевна критика", Јован Делић је рекао:

- У првих двадесет година двадесетога вијека снажно је дјеловала изузетно синхронизована интелектуална енергија критичара, писаца и научника на његовању српског књижевног језика, односно "београдског стила", и књижевне културе. Не зна се да ли је љепше писао Милутин Миланковић или Богдан Поповић, Јован Цвијић или Александар Белић, Владимир Ћоровић или Јован Скерлић, Тихомир Ђорђевић или Љубомир Стојановић. Таква синхронизација интелектуалне енергије око књижевног језика, књижевности и културе никада није постојала и тешко да ће постојати. Слободан Јовановић је био образац "београдског стила".

Данас је, по његовим речима, створен мит метајезика и у критици, и у књижевној мисли, и у лингвистици...

- Да остале науке не помињемо. Бојати се да су се и хуманистичке дисциплине језички удаљиле од човјека, што у модерни није био случај. Зато је било природно да научници улазе у поље књижевне критике. Дубоко смо увјерени да критику не треба писати за посвећене, тако да је не разумију ни писци ни читаоци. Тиме критика губи своју основну функцију, отварајући простор за мистификације и "продају магле" - рекао је Делић.

Марко Недић, Фото САНУ

О критици и обрасцима културе средином 20. века говорио је Петар Пијановић, који је своје излагање закључио:

- Средином XX века код нас је културни модел проистицао из политичког обрасца, односно из владајуће културне идеологије. Као укупна књижевност, и књижевна критика тада је у значајној мери била догматска и израз политичког и културног модела. У томе су посебног удела имали предратни критичари са књижевне левице Милан Богдановић, који је тада подржавао не само социјалну литературу, већ и модерне писце, док је други био Велибор Глигорић. Исту књижевно-критичку линију усвојили су и друштвено важни књижевни апаратчици и идеолози Милован Ђилас и Радован Зоговић. Уз још неке млађе критичаре, следбеници исте критичке струје постали су Предраг Палавестра и Милош Бандић. На другој страни, такође под скутом Комунистичке партије, потом Савеза комуниста, стајали су у књижевној мисли и критици либералнији Марко Ристић, афирмисан још у међуратно време као челник надреализма, те млади Зоран Мишић, Радомир Константиновић, Борислав Михајловић Михиз, Петар Џаџић и Света Лукић. Њихови текстови у она времена нису само уносили свежину и нову модерност у нашу догматску критику, већ су, уз све личне разлике, били знак постепеног освајања стваралачких слобода. Ово је утолико важније када се зна да је то било изразито ауторитарно доба иза кога је, као тамно наслеђе, остајала агит-проп култура и социјалистички реализам.

Српска књижевна критика између два светска рата била је тема излагања Марка Недића.

- Критички и есејистички текстови српских писаца у међуратном времену, њихови програмски манифести, прогласи, теоријски радови, спорови и полемике од истог су значаја, а у извесним случајевима и од знатно већег од критичких текстова тадашњих професионалних књижевних критичара. Ако се изузме критичка пракса појединих тадашњих критичара по вокацији, који су се у књижевности активније огласили непосредно по завршетку рата, најзначајнији, најдинамичнији и најутицајнији критички текстови потицали су управо од самих писаца. Они су у том времену неупоредиво више и судбоносније од професионалних критичара, поготово оних који су у дневним новинама и листовима приказивали нове књиге, били постављени пред проблем новог израза и зато су свој доживљај књижевности могли и морали формулисати у критичком, есејистичком и аутопоетичком облику. Њихова критичка активност се, по природи њихових стваралачких опредељења, најнепосредније односила на њихово властито књижевно дело и на дело писаца њихове поетичке генерације. Она је испољавана не само у аутопоетичким и есејистичким текстовима, него и у критици у ужем смислу, у приказима нових књига, коментарима, изјавама о новим делима и књижевним именима - нагласио је Недић.

У излагању под називом "Бранко Лазаревић чита рану прозу Милоша Црњанског" Слободан Владушић је показао да Лазаревић никако није могао да прихвати кинематографски стил "Дневника о Чарнојевићу", зато што тај стил приповедања сугерише недовршеност догађаја о којима се приповеда.

- Поставља се питање: зашто Лазаревићу толико смета то осећање недовршености? По мом мишљењу, то је зато што је српска грађанска елита, а Лазаревић је њен пуноправни члан, после Првог светског рата поверовала у крај историје, што је последица политичког испуњена Косовског завета (ослобођење Косова и Старе Србије), те уједињења јужнословенских народа у Краљевину СХС. Кинематографски стил Црњанскове ране прозе подсећао их је, међутим, да ништа није готово и да историја, као судиште народа, није престала да ради свој посао. Они су то упозорење нажалост одбацили. Историја то није опростила ни њима, а ни српском народу, којег је пре Великог рата та елита предводила, а кога је, после рата, чини ми се, олако заборавила.

Фото САНУ

Југ Србије

Наведени поглед на прве књижевнокритичке прилоге објављене на југу Србије крајем ХIХ и почетком ХХ вијека, указује на важну чињеницу да је конституисање жанра књижевне критике на овим српским просторима било најприје закаснило, а затим се одигравало убрзано и стихијски непредвидиво, али да је за то кратко вријеме од десетак или петнаестак година, нарочито у листу Градина (1900-1901), захваљујући прије свега сарадницима попут Љубомира Јовановића, Јеремије Живановића и Андре Гавриловића, достигло приближан ниво какав је тадашња књижевна критика углавном имала у часописима који су излазили у Београду, Новом Саду, Сарајеву, Дубровнику, на Цетињу или у Мостару. То је свакако драгоцјена чињеница, али је забрињавајуће то што је након гашења Градине, дошло до озбиљног застоја у развоју књижевне периодике на југу Србије, па самим тим и књижевне критике, практично све до средине ХХ вијека, те покретања књижевног часописа Гледишта (1953) - истакао је Горан Максимовић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације