ОБНОВА ДРЖАВНЕ БРИГЕ ЗА ЋИРИЛИЦУ: Правни, културни, образовни, национални разлози за заокрет у језичкој политици

ЈЕЗИК и писмо објективни су знак припадања националном идентитету. Тај знак носе осам векова Пећка патријаршија, Дечани, Грачаница, Студеница...

Илсутрација Тошо Борковић

Само, манастири су под заштитом државе (и Унеска,) заштићено је Мирослављево јеванђеље из 1192, а српско писмо и језик још увек нису.

Српски језик и писмо у 20. веку задесило је све што и српски народ - губљене оних тековина које су изграђиване током мукотрпне историјске борбе. Ћирилица је била забрањивана, најпре од аустријских власти 1915. па 1941. од усташких. У СФРЈ, име српског језика се додавало другим именима (српскохрватски), други су српски језик присвајали без имена, а латиница се привилегује и намеће. Како је време одмицало сви структурни делови нашег језика погоршавани су. Ко је одговоран за нехај и небригу према тако важној културној и националној вредности као што су језик и писмо? Неко више неко мање, сви ми који смо рођени у овом језику, а понајвише институције, држава на првом месту. Али какве државе, ко је управљао државним установама, каква културна (језичка) политика је остваривана?

Није посао државе само економија, војска, безбедност, образовање, здравство, материјални стандард грађана. Она постоји и због културних вредности. У раздобљу СФРЈ држава је давала наглашену, институционалну предност латиници у културној политици.

Систематско потискивање ћирилице наставило се и после 1990. године, у медијима, образовању, службеној комуникацији, издавачкој делатности. Коначно је дошло до промене у државном односу према језику и писму. Министар културе Никола Селаковић је најавио тастатуру са два писма (ћирилица и латиница) за јавне установе, конкурс за нове ћириличке фонтове, откуп ћирилићких књига за националне библиотеке. Треба очекивати да ће се приступити измени Закона о службеној употреби језика и писма донетог далеке 1991. године, у који је убачен недефинисан појам јавне употребе. Резултате таквог односа видимо - старо српско писмо се убрзано деценијама потискује.

За овај заокрет у државној језичкој политици постоји више правних, културних, образовних, националних, демократских разлога.

На првом месту ћирилица је уставна категорија. У члану 10. Устава Републике Србије употреба језика и писма се уређује на следећи начин: "У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо". Однос институција и грађана према Уставу показује се поштовањем његових одредаба у друштвеном животу. Другим речима, они који форсирају латиницу у унутрашњем (националном) симболичком општењу, показују непопштовање према језику и писму.

На другом месту је традиција ћирилице. Као писани облик српског језика, поред православне религије, темељно је обележје препознатљивости српског народа у свету културне различитости. Вишевековни споменици српске писмености - први ћирилички текст штампан је у 12. веку - пресецају се у 20. веку силом и идеолошким преварама (југословенство и "братство и јединство"). Садашња брига државе за језик и писмо само је обнова идентитетског наслеђа о коме је реч.

Културни аргумент је сам по себи довољан. Језик и писмо су средство споразумевања припадника српског народа, сви говоримо истим језиком, то чини наш национални идентитет. Увек треба имати на уму идеју херменеутичара да се у језику појављује живот једне заједнице, као и тврдњу естетичара да је језик са својим значењима лепота једне културе. Језиком и писмом чува се национална свест.

Образовање без језика и писма не постоји. Дете рођењем прво научи национални језик. У основним и средњим школама ћирилица је примарно писмо за унутрашњу комуникацију, а латиница за стране језике и комуникацију са културама у којима се користи то писмо (све је присутније и писмо неевропских нација). Подразумева се да уџбеничка литература буде штампана на српском језику и писму. Овај који ово пише, објавио је текст (1985) као гимназијски наставник, о томе како није успео у Београду да купи писаћу машину са ћирилицом!

Књиге, издавачи, аутори.

Ако неко треба да чува национални језик и писмо, то су књижевност и књижевници. Али и ту се показује наопако лице. Нека се погледају наслови књига у књижарском излогу, па ће се уверити да наши издавачи углавном користе латиницу за објављивање књижевних и научних дела. Има код нас издавача који своје књиге штамају искључиво на латиничном писму. Да ли је то одлука издавача или аутора, није доступно јавности, али без обзира на доносиоца одлуке о употреби писма, имамо пред собом тешко разумљиво (не)културно понашање. Каква је то свест припадника елитне културе да се одричу такве вредности као што је ћирилићно писмо? Зна ли неко одговор?

Буџетским новцем се располаже у складу са уставним и законским одредбама. У тако важној области културе као што су књиге, државним средствима се откупљују ћириличка издања за државне библиотеке. И све друго што се штампа државним новцем треба да се штампа ћирилицом. Супротно од овога било би подривање културних вредности које та држава штити у свом Уставу. На другој страни тржиште је слободно па издавачи имају могућност да користе латиницу.

Коначно, оваква језичка политика је демократска. Свака институција има своје норме и правила које "играчи улога" морају да поштују уколико желе да она успешно функционише.

Појединци своје личне вредности (употреба латинице) могу да остваре на приватан начин и изван државних институција. У том контексту, ниско вредновање сопствених колективних (националних) вредности, или осећај нелагоде због припадности малој култури је ирелевантно за институционални живот сваке заједнице, па и српске. Другим речима, не могу се наметати појединачне и групне вредности националним, дакле општим, институциналним. (Сетимо се управника НБ Србије од 2000. до 2010. који је свим средствима наметао латиницу тако значајној установи културе.)

Ко је одговоран за (не)чување и (не)развој српског језика и ћирилице? Сигурно, онај део државне и културне елите који форсира латиницу у штампаним и електронским медијима, они књижевници и научници који пишу латиницом своја дела и други Срби који их следе.

Међутим, највећа одговорност пада на прошле и досадашње културне политике српске државе: одговарајуће установе и елита власти, образовни систем, недоношење закона о употреби ћирилићког писма.

Идентитет савременог српског језика и писма је угрожен. Нешто долази из глобалистичко-тржишног и медијског, сајберкултурног окружења. Нешто је наслеђено из југословенства.

Држава је деценијама гледала своје културне функције као Индус свој пупак, без намера да их користи за опште добро. Сада се то мења. Национални идентитет није просто дат, за њега се морамо борити. У тој борби на располагању су државна моћ (одлучивање) која је заснована на демократски добијеном мандату, снази аргумента, научној заједници и субјективној јавној свести (ствараоци јавног мишљења) о значају језика и писма за национални и културни идентитет.

(Аутор је председник Културно-просветне заједнице Србије,

        и бивши председник Одбора Београдског сајма књига)

Препоручујемо

Додатак Култура

0 2

СВЕТ СТАРОГ БЕОГРАДА

17. 09. 2024. у 05:00

Додатак Култура

0 0

НЕПРОЗИРНА СВЕТЛОСТ

11. 09. 2024. у 05:00

Додатак Култура

0 0

ЈОВАН ДЕЛИЋ О ДЕЦЕНИЈИ БЕЗ МИОДРАГА ПАВЛОВИЋА: Књига-храм као песнички идеал

04. 09. 2024. у 16:38

Додатак Култура

0 0

„ЋОРОВИЋ” НА РАВНЕ ЧАСТИ: Престижна награда Драгану Лакићевићу и Радомиру Уљаревићу

29. 08. 2024. у 05:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације