СВЕТ СТАРОГ БЕОГРАДА

Александар Дероко

17. 09. 2024. у 05:00

ПОЂИМО хронолошким редом: Родио сам се мутав. То су ми, разуме се, причали после, али оно чега се првог у животу сећам јесте неко млако и бљутаво љубичасто мастило које сам морао да мућкам у устима (целог века сам после мрзео љубичасто мастило).

СВЕТ СТАРОГ БЕОГРАДА

Фото Архива

У ствари, све је текло овако некако: Кад је дете већ увелико требало да проговори, а оно никако да промуца ни "ба" ни "бу" а камоли "мама" или "тата", звали су Драгу Љочићку, чувеног, а тада ваљда и јединог дечјег лекара у Београду. Гурнула она ону кашичицу или прст детету у уста, погледала, насмешила се и рекла: "Искувајте ми добро ове маказице"...

И после, кврц, пресекла је мало нешто испод језика (и данас видим резку кад зинем и погледам у огледалце). Дете се, ваљда, драло, и после цео дан пљувало то љубичасто мастило којим су га терали да испира уста; то је, у ствари, био хиперманган, за дезинфекцију. А кад је већ реч о таквим разним интервенцијама, требало би се свакако сетити и једне друге знамените, или бар добро познате, жене из тог старог Београда. И она ми је, а притом и мојој мајци, много помогла у једном важном тренутку живота. Иначе, виђала се по цео дан, па и ноћу, по свим крајевима вароши како жури са малом црном торбицом у руци. На плеханој табли поред врата на њеној кући била је насликана Богородица са анђелчићима около, а доле је писало "Општинска бабица". И изван свога посла свраћала је она по београдским кућама, тако, на кафу. Ми деца смо је звали "госпа Цвечнмајка", а у ствари се звала Цвеченмајерка. - Но, ја сам, изгледа, пошао погрешним путем јер би реч, пре свега, требало да буде о староме Београду...

Пред сам крај XIX века Београд је био више но упола мањи од данашњег, и то ако се изузму предграђа а рачуна само варош. Она са савске стране није тада ишла даље од Баре Венеције и железничке станице, затим се пружала до краја Сарајевске улице (кафана "Три кључа"), па је даље излазила горе на плато са малом старом Црквом Светога Саве.

Обухватала је још "Енглезовац" (тадашњу Макензијеву улицу), а на Цариградски друм је излазила код "Старога ђерма". Затим је укључивала још Палилулу и Хаџи-Поповац и најзад силазила на Дунав код кланице. Изван тога језгра била су неуређена предграђа, Чукарица, Сењак, Чубура, Булбулдер и дунавска Јалија низводно од Дорћола.

Ту сам се родио и ја шест година пре краја прошлога века. То је било на спрату више "Перола", у Кнез Михаиловој улици. (Не хвалим се што сам се родио у главној улици тадашњег Београда већ ово помињем како бих могао рећи и реч-две о неким приликама становања и да бих поменуо и неке догађаје и људе.) Кућа је била на средини блока прекопута данашње "Албаније". На углу ка Теразијама била је апотека "Делини" а на другоме крају, где је данас робна кућа "Београд", била је кафана "Хајдук Вељко". Између та два угла, на средини, била је кућа на спрат с великим, увек отвореним колским пролазом, кроз који се улазило и у башту кафане. Десно од тога пролаза био је, с улице, локал Карла Перола. Унутра мермерни сточићи са ливеном ногом у сецесион шари. Ту су трговци из Кнез Михаилове улице свраћали пре ручка на пиво и мезе. Продаване су сардине, ринглице, маслинке, страни сиреви, ајвар и страна пића у флашама. То су биле такозване "деликатесне радње".

Из оног колског пролаза водиле су степенице на спрат. Прво, на пола пута, био је, да тако кажемо, клозет (тада се то друкчије звало). Клозети нису смели бити у самоме стану, јер канализације, тада, још није било. Била је ту лепо орибана даска сандука, а да би била жута, у цеђ је додаван шафран (иначе, у самоме стану су за ноћ биле предвиђене и неке друге мање, помоћне згоде).

Горе у стану Уја, Јован Ђорђевић, онај који је, поред осталог, био и оснивач Народног позоришта, професор Велике школе, а који је написао и први латински речник (чијих је књига било још на тавану, па смо их ми деца крали и продавали књижари Валожића на Варош-капији упола цене). Сећам се, долази код њега професор Јован Туроман и они се с врата поздрављају Amice... Amice... и даље све латински, цео разговор, а ми деца зинули, гледамо. Долазио је ту и Тона Хаџић из Новог Сада и увек имао црну свилену пантљику око главе преко чела, јер је патио од главобоље. Ту је становао, дакле, Јован Ђорђевић, самац, нежења, који је довео своју родбину из Сенте, Бечкерека и Мокрина. Није се женио, а мрзело га је да живи сам. Била је пуна кућа. Тако је ту била и моја мајка, кћерка његове сестре. Ту се она и удала за мога оца и тако сам се и ја ту родио (а изгледа да сам могао да се родим и у Багдаду јер су му Французи, који су градили нашу прву железницу и код којих је мој отац био у служби, понудили да пође са њима даље и на грађење багдадске пруге, где су Французи после Београда пошли).


(Одломак из књиге "А ондак је летијо јероплан над Београдом", у издању "Дерете")

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ШТА ЈЕ АТАЦМС КОЈИМ ЋЕ УКРАЈИНА УДАРИТИ НА РУСИЈУ? Америчка ракета има домет 300 км, користи се за гађање ових циљева

ШТА ЈЕ АТАЦМС КОЈИМ ЋЕ УКРАЈИНА УДАРИТИ НА РУСИЈУ? Америчка ракета има домет 300 км, користи се за гађање ових циљева

АДМИНИСТРАЦИЈА америчког председника Џозефа Бајдена укинула је данас ограничења која су досад Украјини блокирала употребу америчког оружја за нападе дубоко на руску територију.

17. 11. 2024. у 19:48

Коментари (0)

Цедевита подржава клинЦЕ креативЦЕ: деца из СОС Дечијег села Србија освојили су јавност уметничким делима у склопу кампање Буди ТУ. Буди ЦЕ.