ЈОВАН ДЕЛИЋ О ДЕЦЕНИЈИ БЕЗ МИОДРАГА ПАВЛОВИЋА: Књига-храм као песнички идеал

Он је уцјеловио српску књижевност; поезију прије свега. Да ништа друго није урадио, било би то довољно да га српска књижевност и култура заувијек запамте.

Фото: К. Михајловић

Он је уцјеловио српску књижевност; поезију прије свега. Да ништа друго није урадио, било би то довољно да га српска књижевност и култура заувијек запамте.

Показивао је презир према концепту српске књижевности као новије књижевности: каква ми је то књижевност чија је традиција дубока свега два вијека?! То нити је тачно, нити модерно. Свијест о традицији је тековина модерног времена и према традицији се ваља понашати промишљено и одговорно. Утолико прије што имамо озбиљну књижевност, поезију. Доментијан и Данте бејаху савременици.

Укључивањем средњовјековне књижевности у своју Антологију српског песништва продубио је традицију наше писане пјесничке ријечи барем на осам вјекова, а укључивањем народне - од памтивијека, од искона. Волио је ријечи искон и исход.

Отуда његово интересовање и његова љубав за Византију. Путовања се морају започети са Грчком, односно са српским гнијездом у Грчкој - у Богородичином крилу - а то је Хиландар на Атосу, на Светој Гори. Требало је видјети пјесника послије пожара на Хиландару; треба се враћати његовој пјесничкој књизи Рајске изреке. Та књига је била повод да му додијелимо награду "Извиискра Његошева", обрадовао јој се, иако је био пословично опрезан и уздржан.

Сазнавање свијета је продубљивање сазнања о себи и својој књижевности. Без Студенице, Жиче и Хиландара немаш куд у свијет. Ни без наше старе књижевности - средњовјековне и народне. Не иде се у свијет празан и празноглав, већ са што богатијом свијешћу о својој књижевности, култури и традицији.

Хиландарска књижевност је темељ српске књижевности. Мало је рећи да се Павловић љутио на младе људе без идентитета, који би да се "интегришу" у свијет празни и голи, без свијести о својој миленијумскоj традицији, или традицији од памтивијека. Зашто наши људи не пишу о нама, о себи, када тобоже размишљају о Медитерану?! Нема медитеранске културе без антике - Грчке и Рима - и без Византије. Па ни без Срба. Ако ми о себи не пишемо, ко ће?

Презирао је компаратисте без самопоштовања, без познавања своје књижевности и културе. Шта поредиш? С ким поредиш? Гдје си ти, твој идентитет, књижевност и култура? Лепенски Вир је наш и мора бити наша (и књижевна) тема. Не би требало да барем ми, Срби, пишемо о Италији, а да смо слијепи за њен византијски "слој".

А Миодрагу Павловићу се не може приговорити да није био грађанин свијета. Рано је постао полиглота; с лакоћом је комуницирао са културом свијета. Био је веома радознао, и такав остао до коначног Преображења. Веома обавијештен о питањима митологије и антропологије. Његове студије медицине су у функцији његове антропологије. Одлично је познавао свјетску књижевност. Поезији не смета знање; знање и те како зна да пјева. А веома помаже у духовној оријентацији.

Његов опус је огроман, тешко обухватљив. Четрдесетак књига поезије; двадесетак есејестике; пет-шест умјетничке прозе. Па антологије; свака драгоцјена. Пјесму је приближио есеју, есеј поезији. Једна пјесничка књига му се зове Есеј о човеку, а неколико би се могле звати: Есеј о човјеку и Богу. То говори о контемплативности његове поезије и о лиричности његових есеја; о присуству Бога у његовој лирици и есејистици.

Мало ко је тако подједнако пјесник и есејиста, неодвојиво и истовремено, као Миодраг Павловић. Та два вида његовог стваралаштва се преплићу и освјетљавају. Мало је ко активирао традицију и у поезији и у есејистици као он: Млеко искони, Велика скитија, Рајске изреке... Рокови поезије, антологије и предговори, Осам песника... Павловићеве оцјене Јована Дучића и Момчила Настасијевића су непомјерљиве, поезија га је изазивала на истраживање поетичке самосвијести, на свијест о традицији, на есејистику која је и његова поетика.

Био је велики путник. Његови путописи су дескриптивни есеји. Путовања су му обиљежила и поезију: узбудљива су његова Хододарја. Подстакнут Љубомиром Симовићем, написао сам, и остајем при томе, да се цијела његова поезија може разумјети као бескрајно "хододарје" чије је полазиште Србија, и Балкан, па цијела Европа, западне обале Азије, Кина; а ход кроз вријеме - од неолита до данас. По вертикали - од лимба до божанских станишта и слутњи раја. Дантеовски. Занимала га је тема "грчког чуда" од Млека искони, а можда и раније. Тада се отворила и тема драматичног односа између Бога и човјека. Аутор је нашег најбољег путописа о Кини. Бити другдје, значи комуницирати непосредно са свијетом али остати свој, обогаћен и оплемењен. Твоја култура, поезија и традиција држе те да се не утопиш; да не потонеш и свијету. На путу си у некој племенитој мисији за своју и за туђу културу. Остајем при суду написаном 2009. године: Миодраг Павловић је шест деценија једна од најживљих и критички најодмјеренијих наших спона са свијетом, у оба смјера.

Пратио је књижевну, митолошку и антрополошку мисао у свијету и тиме оплеменио своју и српску књижевну и антрополошку мисао. Павловићеви огледи о народној књижевности били су искорак у књижевној мисли, догађај и иновација. Његови погледи на традицију водили су ка уцјеловељењу српске књижевности. То нипошто није пуки рефлекс Елиотове мисли. Имао је, и његовао је, ванредно осјећање историје; нарочито историје књижевности и културе. Његови огледи о поезији и култури имају далекосежне домете и теоријске импликације. Његови огледи о српским пјесницима одолијевају времену. Писао је хируршки прецизно, усмјерен на ствар. Сажето, јасно, са недвосмисленим судом.

Павловићев идеал пјесничке књиге је храм - Васељена у малом настала из потребе сусрета човјека с Богом на земљи, у језику. Ту се једино и могу срести. Добра пјесничка књига је мјесто сусрета и заједничка кућа Бога и човјека. Храм-књига, љепота, једини је пјесников одговор злу и Звијери.

Звијер нас често походи; апокалипса се збила и понавља се, каткад прерушена у лажну социјалну утопију. Пјесма је одбрана, а пјесан је избављење. Павловић је писао "књиге старословне" ријечима старословним, тежећи за оним ријечима које долазе "из срца јединога".

Волио је кад се иновирају, васкрсну и модернизују стари жанрови - плачеви, молитве, тужбалице, "каже" - кад језик дотакне и освијетли памтивијек. Тада и сатирична поезија може постати врхунска, попут Бећковићеве Каже, а кроз Вучју тужбалицу, завијају мит и језик.

Љубомир Симовић је издвојио Павловићеву пјесму, коју и ја волим: "Кантакузин". Стари пјесник Димитрије Кантакузин је у последњим часовима овоземаљског живота, "на врху брда", усмјерен према вјечности и оностраном. Пошто се "приклонио земљи", Госпа га узима у наручје и подиже. Са старим пјесником у наручју Госпа слови:
васељена није страшна
ни огромна
кад је цела.

Пјесник Кантакузин остварио је идеал цјеловитости Васељене. Он је сам оличење тога идеала. У тежњи за обухватањем цјеловитости Васељене, Канктакузин је Павловићев двојник и претеча. По том идеалу цјелине Павловић је у полемичком односу с добрим дијелом модерне лирике.

Чежња за цјелином нарасла је у "глад за Целином", а ова у естетски идеал храма. Ова идеја добила је своју поетску реализацију у Павловићевој песми "Ктиторов сан".

Свијет је један и ваља га у пјесничком храму објединити. Бог је један и ваља се у пјесничком храму с њиме срести.

А душа пјесникова је у наручју Госпе у Успењу. Тако ју је видио М. Павловић.

Препоручујемо

Додатак Култура

0 0

„ЋОРОВИЋ” НА РАВНЕ ЧАСТИ: Престижна награда Драгану Лакићевићу и Радомиру Уљаревићу

29. 08. 2024. у 05:00

Додатак Култура

0 0

СУДБИНА КРАЉА МИЛАНА

29. 08. 2024. у 05:00

Додатак Култура

0 1

РАСТКОВА КЊИЖЕВНА АВАНТУРА: Седам и по деценија од одласка великог српског писца и песника који је описао националну трагедију

29. 08. 2024. у 06:15

Додатак Култура

0 1

ПИЈАНИСТА И ПРОНАЛАЗАЧ: На пробном концерту Радио Београда пре сто година наступио и заборављени Велизар Гођевац

29. 08. 2024. у 05:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације