ЈОВАН ДЕЛИЋ О ДЕЦЕНИЈИ БЕЗ МИОДРАГА ПАВЛОВИЋА: Књига-храм као песнички идеал

Јован Делић

04. 09. 2024. у 16:38

Он је уцјеловио српску књижевност; поезију прије свега. Да ништа друго није урадио, било би то довољно да га српска књижевност и култура заувијек запамте.

ЈОВАН ДЕЛИЋ О ДЕЦЕНИЈИ БЕЗ МИОДРАГА ПАВЛОВИЋА: Књига-храм као песнички идеал

Фото: К. Михајловић

Он је уцјеловио српску књижевност; поезију прије свега. Да ништа друго није урадио, било би то довољно да га српска књижевност и култура заувијек запамте.

Показивао је презир према концепту српске књижевности као новије књижевности: каква ми је то књижевност чија је традиција дубока свега два вијека?! То нити је тачно, нити модерно. Свијест о традицији је тековина модерног времена и према традицији се ваља понашати промишљено и одговорно. Утолико прије што имамо озбиљну књижевност, поезију. Доментијан и Данте бејаху савременици.

Укључивањем средњовјековне књижевности у своју Антологију српског песништва продубио је традицију наше писане пјесничке ријечи барем на осам вјекова, а укључивањем народне - од памтивијека, од искона. Волио је ријечи искон и исход.

Отуда његово интересовање и његова љубав за Византију. Путовања се морају започети са Грчком, односно са српским гнијездом у Грчкој - у Богородичином крилу - а то је Хиландар на Атосу, на Светој Гори. Требало је видјети пјесника послије пожара на Хиландару; треба се враћати његовој пјесничкој књизи Рајске изреке. Та књига је била повод да му додијелимо награду "Извиискра Његошева", обрадовао јој се, иако је био пословично опрезан и уздржан.

Сазнавање свијета је продубљивање сазнања о себи и својој књижевности. Без Студенице, Жиче и Хиландара немаш куд у свијет. Ни без наше старе књижевности - средњовјековне и народне. Не иде се у свијет празан и празноглав, већ са што богатијом свијешћу о својој књижевности, култури и традицији.

Хиландарска књижевност је темељ српске књижевности. Мало је рећи да се Павловић љутио на младе људе без идентитета, који би да се "интегришу" у свијет празни и голи, без свијести о својој миленијумскоj традицији, или традицији од памтивијека. Зашто наши људи не пишу о нама, о себи, када тобоже размишљају о Медитерану?! Нема медитеранске културе без антике - Грчке и Рима - и без Византије. Па ни без Срба. Ако ми о себи не пишемо, ко ће?

Презирао је компаратисте без самопоштовања, без познавања своје књижевности и културе. Шта поредиш? С ким поредиш? Гдје си ти, твој идентитет, књижевност и култура? Лепенски Вир је наш и мора бити наша (и књижевна) тема. Не би требало да барем ми, Срби, пишемо о Италији, а да смо слијепи за њен византијски "слој".

А Миодрагу Павловићу се не може приговорити да није био грађанин свијета. Рано је постао полиглота; с лакоћом је комуницирао са културом свијета. Био је веома радознао, и такав остао до коначног Преображења. Веома обавијештен о питањима митологије и антропологије. Његове студије медицине су у функцији његове антропологије. Одлично је познавао свјетску књижевност. Поезији не смета знање; знање и те како зна да пјева. А веома помаже у духовној оријентацији.

Његов опус је огроман, тешко обухватљив. Четрдесетак књига поезије; двадесетак есејестике; пет-шест умјетничке прозе. Па антологије; свака драгоцјена. Пјесму је приближио есеју, есеј поезији. Једна пјесничка књига му се зове Есеј о човеку, а неколико би се могле звати: Есеј о човјеку и Богу. То говори о контемплативности његове поезије и о лиричности његових есеја; о присуству Бога у његовој лирици и есејистици.

Мало ко је тако подједнако пјесник и есејиста, неодвојиво и истовремено, као Миодраг Павловић. Та два вида његовог стваралаштва се преплићу и освјетљавају. Мало је ко активирао традицију и у поезији и у есејистици као он: Млеко искони, Велика скитија, Рајске изреке... Рокови поезије, антологије и предговори, Осам песника... Павловићеве оцјене Јована Дучића и Момчила Настасијевића су непомјерљиве, поезија га је изазивала на истраживање поетичке самосвијести, на свијест о традицији, на есејистику која је и његова поетика.

Био је велики путник. Његови путописи су дескриптивни есеји. Путовања су му обиљежила и поезију: узбудљива су његова Хододарја. Подстакнут Љубомиром Симовићем, написао сам, и остајем при томе, да се цијела његова поезија може разумјети као бескрајно "хододарје" чије је полазиште Србија, и Балкан, па цијела Европа, западне обале Азије, Кина; а ход кроз вријеме - од неолита до данас. По вертикали - од лимба до божанских станишта и слутњи раја. Дантеовски. Занимала га је тема "грчког чуда" од Млека искони, а можда и раније. Тада се отворила и тема драматичног односа између Бога и човјека. Аутор је нашег најбољег путописа о Кини. Бити другдје, значи комуницирати непосредно са свијетом али остати свој, обогаћен и оплемењен. Твоја култура, поезија и традиција држе те да се не утопиш; да не потонеш и свијету. На путу си у некој племенитој мисији за своју и за туђу културу. Остајем при суду написаном 2009. године: Миодраг Павловић је шест деценија једна од најживљих и критички најодмјеренијих наших спона са свијетом, у оба смјера.

Пратио је књижевну, митолошку и антрополошку мисао у свијету и тиме оплеменио своју и српску књижевну и антрополошку мисао. Павловићеви огледи о народној књижевности били су искорак у књижевној мисли, догађај и иновација. Његови погледи на традицију водили су ка уцјеловељењу српске књижевности. То нипошто није пуки рефлекс Елиотове мисли. Имао је, и његовао је, ванредно осјећање историје; нарочито историје књижевности и културе. Његови огледи о поезији и култури имају далекосежне домете и теоријске импликације. Његови огледи о српским пјесницима одолијевају времену. Писао је хируршки прецизно, усмјерен на ствар. Сажето, јасно, са недвосмисленим судом.

Павловићев идеал пјесничке књиге је храм - Васељена у малом настала из потребе сусрета човјека с Богом на земљи, у језику. Ту се једино и могу срести. Добра пјесничка књига је мјесто сусрета и заједничка кућа Бога и човјека. Храм-књига, љепота, једини је пјесников одговор злу и Звијери.

Звијер нас често походи; апокалипса се збила и понавља се, каткад прерушена у лажну социјалну утопију. Пјесма је одбрана, а пјесан је избављење. Павловић је писао "књиге старословне" ријечима старословним, тежећи за оним ријечима које долазе "из срца јединога".

Волио је кад се иновирају, васкрсну и модернизују стари жанрови - плачеви, молитве, тужбалице, "каже" - кад језик дотакне и освијетли памтивијек. Тада и сатирична поезија може постати врхунска, попут Бећковићеве Каже, а кроз Вучју тужбалицу, завијају мит и језик.

Љубомир Симовић је издвојио Павловићеву пјесму, коју и ја волим: "Кантакузин". Стари пјесник Димитрије Кантакузин је у последњим часовима овоземаљског живота, "на врху брда", усмјерен према вјечности и оностраном. Пошто се "приклонио земљи", Госпа га узима у наручје и подиже. Са старим пјесником у наручју Госпа слови:
васељена није страшна
ни огромна
кад је цела.

Пјесник Кантакузин остварио је идеал цјеловитости Васељене. Он је сам оличење тога идеала. У тежњи за обухватањем цјеловитости Васељене, Канктакузин је Павловићев двојник и претеча. По том идеалу цјелине Павловић је у полемичком односу с добрим дијелом модерне лирике.

Чежња за цјелином нарасла је у "глад за Целином", а ова у естетски идеал храма. Ова идеја добила је своју поетску реализацију у Павловићевој песми "Ктиторов сан".

Свијет је један и ваља га у пјесничком храму објединити. Бог је један и ваља се у пјесничком храму с њиме срести.

А душа пјесникова је у наручју Госпе у Успењу. Тако ју је видио М. Павловић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ТУРСКА ДРХТИ ПРЕД ПРЕТЊОМ ИЗРАЕЛА: Избија трећи светски рат? (ВИДЕО)

ТУРСКА ДРХТИ ПРЕД ПРЕТЊОМ ИЗРАЕЛА: Избија трећи светски рат? (ВИДЕО)

МИНИСТАР одбране Турске, Јашар Гулер, изјавио је да Израел може да нападне Турску, чиме је подржао раније изјаве председника Ердогана, који је Израел описао као директну претњу за земљу.

14. 11. 2024. у 17:17

Коментари (0)

ТЕНИСКО ПРАВИЛО СЕ УВОДИ У ФУДБАЛ! Историјска одлука ФИФА