ПРИЧА КАО ПАМТИВЕК: Драго Кекановић и реч о изгубљеном завичају, снази сећања и вредности и светости прошлости

ЗАВИЧАЈ је сада у мени, као мутна, устаљена туга. Милован Данојлић

ПИСАЦ Драго Кекановић, Фото Н. Скендеерија

1

Лето је, изгара илинштак, месец жетве. Ја сам у завичају, међу књигама и мачкама. Туга ме и сета овде увек присвоје, и све што гледам и о чему размишљам њима је осењено и прожето. Асоцијације се роје. Навиру сећања. Диже се талог искуства и пред унутарњи поглед ступају ликови којих се душа дотакла. Поред мачванских земљоделаца, предака и хранитеља, има и духовних, словесних; оних чије су ме приче и књиге помериле, загрејале и познанију права привеле. Њима се радосно враћам: прелиставам их, разгледам, тражим позната и означена места, или их само дотичем јер су ту, намах, пред очима, због тога што су последњих година читане. Оне ми још увек зраче и значе, и што сам старији све више увиђам да ми је живот, као највреднијој имовини, њима посвећен.

Неки од њихових твораца су ми временом постали знанци и пријатељи. Понеког више у животу нема или су далеко, па су ми њихове књиге једини контакт и разговор. Гдекојем сам остао дужан пажње, речи, записа. Такав је и Драго Кекановић - загребачко-славонски друг. Радо се присећам часова са њим проведених у разговору, шетњи. Једну такву по Аграму, од пре десетак година, нарочито памтим.

Шетали смо Горњим градом, Марковим тргом, Градецом, посматрали кровове са места на којем је Матошева седећа биста, потом кружили, пели се, застајали и гледали шиљате готичке торњеве катедрале на Каптолу па, поред барокне цркве Свете Катарине, поглед упућивали даље ка Шалати и ободима града. Потом се спустали доле, у парк Рибњак (тада је живео поред) па на Јелачићев трг, зденац Мандушевац, па до Градске каване и пијаце Долац, све помињућ омиљене каване (Стари фијакер, Оперу) и Здравка Зиму који их је у скорашњој књизи сећања лепо описао. Потом смо Илицом пружили корак: завиривали у излоге и сећали се некадашњих књижара, па онда уздуж низ шине до Качићеве бисте и даље до Британског трга и Трешњевке, потом натраг до Влашке улице и њене антикварнице, да бисмо доспели на Мирогој, у Аркаде, међу гробове знатника и знанаца.

Родна долина подно Папука, Фото Википедија

Лепа је то била шетња и вожња (мада смо ћутили издвојеност, непотребност и језу).

Дружење за памћење. Начинио сам нешто снимака и фотографија. Неке од њих су, у скорије време, додате уз твој одличан интервју у Националној ревији Србија (ти си се, због тога канда љутнуо). И сад су ми оне драге успомене, међаши сећања.

Сећање је наша домовина, а завичај ослона и упоришна тачка. Ти си у ратном полому на размеђи векова остао без завичаја. То нас је још више обележило, зближило и на заједништво упутило. Остали смо сами и удаљени, али истински привржени један другом у разумевању и саосећању. Болно и трајно. Сад нас слике, књиге и успомене вежу. ("Нема нас, мој кумићу, нас више нема у старом крају", штоно елегично прошапта један твој јунак!) О томе: изгубљеном завичају, снази сећања и вредности и светости прошлости, о љубави и болу, о могућности да се они кроз причу дочарају, оживе и универзализују, гледајући своју родну равницу и њене распућене и пометене људе, хоћу нешто да кажем.

2

Писали су о томе и увидели да се твоја проза тематски згушњава око родне долине подно Папука и Крндије. Твоје најуспелије приповетке и романи у свом тематском и садржинском језгру актуелизују историјско-егзистенцијална питања идентитета и опстанка. Они су конкретизована прича о судару појединца са силама немерљивим и меланхолична повест о чиљењу и нестајању. Као што су и својеврсна хроника живота Срба у Славонији и Загребу (приповедна књига Усвојење по томе се издваја). А све је то повезано са твојом судбином.

Стога ме не чуди када кажу да си ти "најусамљенији познати српски писац". И, свакако, понајбољи наш писац који живи ван Србије.

Одакле читалац да крене како би препознао и ухватио средишњу нит твог умноженог поведања о завичају? Од првих књига не. Оне су писане као одзив текућим књижевним и интелектуалним модама и добра су проба једног сигурног пера. Уверљива потврда дара и културе. Али, не много више од тога. Од приповедне књиге Вечера на веранди и првог романа Потомак сјена, свакако.

Прича о породици Богдашић у том кратком роману са поетским елементима поприма симболичку снагу и постаје репрезентативна слика распадања породице и утрнућа виталне снаге националне заједнице у судару са нововременим (не)приликама и изазовима. Она има свој егзистенцијално-судбински наставак и исход у развијенијем роману Ивањска ноћ и смисаони исход и поенту у завршној књизи Славонске трилогије, роману Рибља стаза.

Зачет као прича сукоб сина Невена и оца Андрије који у њему налази смрт, роман врхуни поентом у виду унутрашњег говора јунака поводом пригушеног исказа болесног рођака што се чује као глас који се "претапа у успомену и хита забораву, несјећању, празнини страшнијој од смрти", а окончава горким сазнањем и коментаром наратора о томе "како се већ и ми са одласцима и смрћу морамо мирити". А мирити се морамо са одласком из основне земље - завичаја. Као што је то учинио и овај Кекановићев јунак.

Ако је некад био надомак спокојства и среће која му је "увијек измицала", то је било давно, кад је био "дјечак", дакле у славонској планинској завичајној, аркадској котлини. "Тамо, за јасних се дана види: плави се плашт гора уткива искрзаним шумарцима, преко набора брежуљака, у зелену тканицу долине." Давно, у неповратном времену што се у магловите слике и искричаве успомене претвара, а што постаје тема и залог приче која једино остаје да подсећа, сведочи и указује на живот који је био и који сада у успомени траје. У, како би рекао Иво Андрић, сећању што је "живље од живота". Оно је родно тле твоје новије књижевности и наша заједничка културна својина. Прича као уметничко сведочанство, стециште смисла, завештање и памтивек.

Препоручујемо

Додатак Култура

0 3

ХОД САВИНИМ СТАЗАМА: Књига Бориса Субашића o Србима од Кападокије до Карпата

08. 05. 2024. у 18:32

Додатак Култура

0 0

НОВО ЧИТАЊЕ "СИРАНА": Ростанов јунак премијерно на сцени ЈДП, у режији Горчина Стојановића

19. 03. 2024. у 09:45

Додатак Култура

0 1

СРПСКИ ЈЕЗИК ИЗМЕЂУ СТРУКЕ И РОДНЕ ИДЕОЛОГИЈЕ - Поводом закона о родној равноправности: Ко нам то кроји језик?

19. 03. 2024. у 12:00

Додатак Култура

0 2

ДОСТОЈЕВСКОГ НЕЋЕ МОЋИ ДА ЗАМЕНИ РОБОТ: Песник Мирослав Максимовић о књизи есеја "Лој, новац, реч"

20. 03. 2024. у 07:15

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације