СЕЉАК И ВОЈНИК

ОТВОРИО је очи српски сељак обучен у војника.

Фото: Принтсцреен

Свуда около осећао је мирис нагорелог људског меса, чуо како му пријатељи вриште од болова, руком напипао рупу на својим грудима и у устима осетио млаку лепљиву течност. Све га је болело. Болело га је тамо где свакога понекад боли - у души.

Његове очи боје Дрине гледале су кроз облаке дима у ведро небо на ком је само на једном месту стајао велики бели облак једва видљиво се мичући плаветнилом. Гануло га је то плаветнило, јер га је познавао. Могао је тек тако, ни по чему, да осети парче свог неба у које би, са влати узреле летње траве у устима, после ручка знао да се загледа. Схватио је да је погођен негде близу куће у којој се родио и из које је отишао у рат да би је одбранио, али није могао да се помери. Све што је видео, било је небо.

Убрзано је дисао док му је ваздух, пролазећи кроз сву ону крв у носу и устима, свирао толико смешно да се он грешан и насмејао. Мислио је о томе како су му бранили да укључи радио кад му је погинуо деда, а сад кад је смрт дошла по њега, прво је зазвиждала гранатом, док сад свира у његовим устима. Свира његов испраћај. Све мање сабораца је чуо около, а све је гласнији био ветар у неком врбаку, или му се тако чинило.

Помислио је како није довољно гледао у небо док је могао, а ево, ни сад га се неће нагледати. Небо његове Србије коју је отишао да брани и због које се не жали на рупу у грудима. Очи су му се затварале, а сваки пут када би поткапни мрак обојио његов вид, гледао је своју кућу и петоро деце растрчане по зеленом дворишту и распентране на старом храсту лужњаку. Видео је своју драгу како смејући се устаје да дочека комшиницу која је јурила ка њиховој капији.

А око куће, његове се њиве обојиле, родом притисле земљу коју је од среће знао да ваља по рукама кад нема шта да ради. Сија пшеница на сунцу - биће хлеба! Беле се цветови кромпира као да су звезде на тамнозеленом небу његове њиве - биће и с хлебом! Код врела у дну ливаде, мајка нешто нејасно виче на оца, а његов одговор их обоје тера да се смеју.

Толико је тај смех одзвањао да су овце побегле на други крај ливаде и стисле се уз ограду.

Осети да су му усне раширене у велики осмех, али и да се из очију са стране сурвавају тешке сузе. Би му јасно да ништа од тога више неће видети. Слике му притиснуше груди, па једва удише. Опила га нека топлота, облиле сузе за које не зна јесу ли радоснице или оне које иду у поворци за лепим успоменама и помилова га топли летњи ветар. Чак се мало померио и онај облак.

И било му је жао свега осим себе. Унапред је видео како му жена пада на колена кад јој је комшиница на капији рекла, видео је како му дотрчавају родитељи и смирују децу шаљући их у кућу, а ни сами не знају шта сад... Кукњава обави ону лепоту, сузе залише двориште, смех оде негде другде, не живи му се више тамо. Цела она слика које су недостојни сви сликари света поружне и постаде умрлица.

Кад се све то догађало на капији и у дворишту, њега су већ спуштали у неку на брзину ископану рупу са осталима. Српског сељака униформе натопљене крвљу, очију гладних оних и онога што је отишао да брани и срца пуног што је дао свој живот за Србију и за ону слику коју више у данашњем времену, када су затрављена сва дворишта и сви крајпуташи, не сања нико.

А Бог је велики... Удахну му поново живот, испуза он здрав и цео из оне рупе. Видео је своју кућу како тужно стоји на брду, нико се у дворишту не види. И потрча српски сељак, велики и вечити војник и страдалник... Трчао је брже него што је ветар икада дувао и улете у двориште, па поче да љуби земљу, да грли храст и смеје се својој кући. За појасом му остао пиштољ, па га извади и испразни га, али не у небо, него тамо у правцу стена.

Изађоше сви из куће, прво се све руке почеше крстити, па се стадоше свуда около тешке сузе жалости претварати у радоснице, излетеше деца и све се руке што их је било склопише око њега. Свуда породица, пријатељи, комшије. Направили круг око њега, грле га и љубе. То је орден српског војника, понос српског сељака, слика Србина коју је његов народ заборавио.

Узе децу за руку, двоје набаци на рамена и крену с њима до врела. Кад стигоше, деца као деца, играју се, јуре, вриште, а он захвати воду у шаке, уми своје прљаво лице, пољуби земљу и погледа поново у небо. И није знао да га је Бог вратио не зато што је добар човек, него зато што је око себе направио рајску башту, па Бог није видео разлог да га узме и пошаље у рај када је већ живео у рају - у Србији! Само се прекрстио и отишао у живот.
Обојица су се смејали, а Србија је плакала. Да ли од поноса или среће, не зна се. Или је једноставно знала своју будућност...

(Прича "Чудесан случај смрти српског сељака и војника", из књиге "Приче и ожиљци", коју ће "Лагуна" објавити у септембру)

Препоручујемо

Додатак Култура

0 2

БОРА У "КОШТАНИ" ПИСАО О СВОЈОЈ РОДБИНИ: Шта крије породично стабло Борисава Станковића, једног од највећих српских писаца

31. 07. 2024. у 13:37

Додатак Култура

0 3

ХОД САВИНИМ СТАЗАМА: Књига Бориса Субашића o Србима од Кападокије до Карпата

08. 05. 2024. у 18:32

Култура

0 2

МИЛАНУ МИЦИЋУ „ДУШАН ВАСИЉЕВ“: Награда Кикинде за 2023. годину додељена за књигу „Чудо у Банату“ (ФОТО)

22. 03. 2024. у 18:20

Додатак Култура

0 0

НОВО ЧИТАЊЕ "СИРАНА": Ростанов јунак премијерно на сцени ЈДП, у режији Горчина Стојановића

19. 03. 2024. у 09:45

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације